NM XIV 03.indd

Komentarze

Transkrypt

NM XIV 03.indd
NOVA MISAO
Sadržaj • • •
03
Po(t)pis – Jednosmerne ulice
04
06
11
Svetionik: Josif Brodski/Jovica Aćin
Hronotopije
Deset godina saradnje Istre i Vojvodine
Mirko Sebić
Gordana Draganić Nonin
14
Pola veka dostupna javnosti: Spomen-zbirka Pavla Beljanskog
62
Jasna Jovanov
Vida Ognjenović: Literatura spasava lepotu života
28
Darinka Nikolić: Živeti teatar
66
Gordana Draganić Nonin
Život posvećen književnosti
Nemanja Rotar
68
Nataša Gvozdenović
Krug lažova i papazjanija: Kaleidoskop, mikroskop, teleskop
Jadranka Božić
32
Publiko, dobro došla!
33
Aleksandar Kojić: Muzika ne trpi površnost
72
Ivana Jovanović Arsić
Crni humor dokumentarnog/poetskog
Sonja Jankov
73
Adrian Kranjčević
Sve dokle se protežu maslinjaci i umetnost
Jovan Ćirilov
36
54. Bijenale: Lavovi i Techne
39
Mirko Ilić: Babička veština spasavanja budućnosti
44
Šta je novo kod novih medija?
74
Anastazija Cepf
Provokativnost i subverzivnost dvostrukog govora
Bojan Samson
75
Simboli modernog urbanog života
76
Svet (bez) nežnosti
77
Ponavljanje sa suptilnim razlikama
78
Do guše u...
Danijela Halda
Maja Vučković
Zdravko Rajčetić
48
Zoran Gaši: Sve tehnike prikrivanja, ćutanja...
Mirko Sebić
18
Olivera Miok
Božidar Mandić: Odbrana prava na grešku (u) umetnosti
Nebojša Milenković
Čedomila Marinković
54
Značaj imenovanja: afričke umetnosti i pitanje teorija
58
Ridikla: Pustite lepotu da hoda, prolazi
Ana Sladojević
Branislav Živanović
79
Mirko Sebić
Muzika neprolazne vrednosti
Ira Prodanov Krajišnik
Ovom prilikom bismo želeli da se izvinimo Zdravku Rajčetiću, jer je u prošlom broju došlo
do greške kod pisanja njegovog prezimena.
Redakcija
„NOVA MISAO” – časopis za savremenu kulturu Vojvodine
Osnivač: Sekretarijat za kulturu i javno informisanje Vlade Vojvodine
Za osnivača: Milorad Đurić, pokrajinski sekretar za kulturu
i javno informisanje
Izdavač: IU „MISAO”; Novi Sad, ulica Pašićeva 6
izlazi dvomesečno (šest puta godišnje)
OKTOBAR/NOVEMBAR 2011.
tiraž: 500 primeraka
telefon redakcije: ++ 381 (0) 21 424 972
imejl: [email protected]
veb adresa: www.novamisao.org
glavni urednik: Mirko Sebić / direktor: Mirko Sebić
redakcija:
Teodora Zrnić (zamenik glavnog urednika)
Gordana Draganić Nonin (pomoćnik glavnog urednika)
Biljana Mickov (urednik kulturne politike i menadžmenta u kulturi)
Tijana Delić (teatar)
Tatjana Pejović (društvo)
dr Stevan Konstantinović (kulture etničkih zajednica)
Branko Stojanović (urednik fotografije)
Tatjana Dukić Počuč (grafički urednik, veb-sajt)
Vladimir Vatić (tehnički urednik)
ISSN broj: 1821-2107
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
008(497.113)
NOVA misao: časopis za savremenu kulturu Vojvodine /
glavni urednik Mirko Sebić. – 2009, br. 1 (jul)– . – Novi Sad:
IU „Misao”, 2009–. – Ilustr. ; 30 cm
Dvomesečno
ISSN 1821-2107
COBISS.SR-ID 241067527
Po(t)pis
Jednosmerne ulice
Piše: Mirko Sebić
T
u ulicu u njemu, njegovom spisateljskom rukom, prokrčila je ona, Letonka, Asja. Ova se ulica zove Ulica Asje Lacis po onoj koja ju je kao inženjer
prokrčila u autoru. Letovao je na Kapriju, beše to jun 1924. godine, pregršt
papira i citata – završava studiju o poreklu nemačke žalobne igre. Na pitanje zašto bi se neko bavio mrtvim slovima na papiru nema odgovor.
Onda, 13. juna, piše Šolemu: ...ovde nema nikog vrednog pažnje. Pažnje je
najvrednija letonska boljševikinja iz Rige koja glumi i režira u pozorištu. (....)
Jedna od najizvanrednijih žena koje sam upoznao.
Ulica je, naravno jednosmerna – Einbahnstrasse. Kad se jednom uputite u
tom pravcu nemoguće je vratiti se istim putem. Nema ponavljanja. Nema
povratka.
Ona, širom otvorenih očiju: Moj prvi utisak: sočiva naočara, koja bacaju svetlost kao mali reflektori, gusta, tamna kosa, uzan nos....- paketi su mu ispadali iz ruku. Sve u svemu – solidan intelektaualac, jedan od dobrostojećih.
Solidan intelektualac, dobrostojeći, boljševikinja i jednosmerne ulice.
A kuda bi mogla da vodi ulica prokrčena treptajem jednog junskog, mediteranskog, jutra. Verovatno tamo, na početak knjige, čije će idejno rešenje omota (Sacha Stone) on pokazati Asji u Moskvi dve godine kasnije
prilikom iznenadne posete: Književna delotvornost od značaja može jedino
poteći iz stroge razmene delenja i pisanja; ona se mora razvijati u lecima,
brošurama, revijalnim člancima i plakatima skromnim formama koji bolje
odgovaraju njenom uticaju u aktivnim zajednicama nego pretenciozni univerzalni gest knjige.
knjizi uprkos tome što stasava u kulturi koja je knjigu, ovakvu kakvu je
znamo i stvorila. Odreći se svega i krenuti u jednom smeru. Einbahnstrasse.
Delanje i pisanje, mašta i stvarnost ili kako od jednog postaje drugo. Pitanje je – čisto kao duga – zašto pisanje nije istovremeno i delanje, i obrnuto.
Zašto produkcija knjiga, industrija reči, menja veru za večeru na svakom
ćošku na kom sretne zgodnu priliku. Zašto žig od reči mora postati spomenik moći ili iscuriti u nevidljivo? Odgovaranje na to pitanje započeto je
tada, u Kapriju, a završilo se nikad do kraja obelodanjenom rečenicom u Port
Bou, u Španiji, 26. septembra 1940. ućutkano prekomernom dozom opijuma. Taj odgovor lebdi negde među hiljadama stranica Projekta pasaži, na
mističnim stazama Pariza, Marseja, Berlina, Trsta, Novog Sada, Venecije...
A onda se stvorila Venecijanka. (....).... I zakleo sam se tada da će – ako ikada
izađem iz moje imperije, ako se ikada ova jegulja spase Baltika – prva stvar
koju ću učiniti biti da doputujem u Veneciju, da iznajmim sobu u prizemlju
neke palazzo tako da talasi brodića što prolaze pljuskaju u prozore, da ću napisati nekoliko elegija dok gasim cigarete o vlažan kameni pod, da ću kašljati
i piti, a kada ponestane novca, umesto karte za voz kupiti mali brauning i prosvirati sebi metak kroz glavu – kad već ne mogu da umrem u Veneciji prirodnom smrću.
Imaginarna zakletva Josifa Brodskog izrečena decenijama posle Benjaminove dobrovoljne smrti u Porto Bou kao da otključava zagonetku.
Kad već ne mogu da budem delotvoran i da pišem kao da svet menjam...
Pokazao sam joj (i poklonio) i omot za knjigu, koji je izradio Stone.
Pretencioznost, univerzalnost. Kao kad krenete na put sa jednom, jedinom
misli, da ste u pravu – vi i niko drugi. Taj gest moći, on pisac, pripisuje
Veoma joj se dopao.
SVETIONIK
Josif Brodski
Vodeni žig
4
A onda se stvorila Venecijanka. Osetio sam da taj grad počinje da mi uleće u fokus. Bio je crnobeo, kako i priliči onome što izranja iz literature ili iz zime; aristokratski, zatamnjen, hladan, loše
osvetljen, sa oštrim zvukom Vivaldija i Kerubinija u pozadini, gde umesto oblaka stoji žensko
telo na draperijama Belinija, Tijepola, Ticijana. I zakleo sam se tada da će – ako ikada izađem iz
moje imperije, ako se ikada ova jegulja spase Baltika – prva stvar koju ću učiniti biti da doputujem u Veneciju, da iznajmim sobu u prizemlju neke palazzo tako da talasi brodića što prolaze
pljuskaju u prozore, da ću napisati nekoliko elegija dok gasim cigarete o vlažan kameni pod, da
ću kašljati i piti, a kada ponestane novca, umesto karte za voz kupiti mali „brauning“ i prosvirati
sebi metak kroz glavu – kad već ne mogu da umrem u Veneciji prirodnom smrću.
*
Da ponovim: voda se izjednačava s vremenom i snabdeva lepotu svojim dvojnikom. Pošto smo
deo vode, mi služimo lepoti na isti način. Dok glača vodu, ovaj grad poboljšava izgled vremena,
ulepšava budućnost. U tome se i sastoji njegova uloga u vasioni. Zato što grad miruje, a mi smo
u kretanju. Suza je dokaz za to. Jer mi odlazimo, a lepota ostaje. Zato što smo mi okrenuti budućnosti, a lepota predstavlja večitu sadašnjost. Suza je pokušaj da se ne ide, da čovek ostane,
da se slije s gradom.
Josif Brodski (14. maj 1940. Sankt Petersburg – 28. januar 1996. Njujork), ruski književnik, dobitnik Nobelove
nagrade za književnost 1987. godine.
Svoja prva dela objavljuje 1957. godine i dobija snažnu
podršku od pesnikinje Ane Ahmatove. U Sovjetskom
Savezu je 1964. osuđen za društveni parazitizam na pet
godina prisilnog rada i upućen u logor u blizini Arhangelska. Njegova krivica je bila u tome što nije želeo da
pohađa škole niti da se igde zaposli. Pod pritiskom domaće i strane javnosti sledeće godine je bio oslobođen.
Napustio je 1972. godine domovinu i krenuo na zapad.
Posle Beča i Londona, naselio se u Americi, gde je do poslednjih dana radio kao počasni član Univerziteta Jejl.
Bio je član Američke akademije nauka i umetnosti.
Knjigu putopisno-esejističke proze Vodeni žig napisao je
na engleskom jeziku i objavio je u Njujorku, 1991. godine.
Prevela: Neda Nikolić Bobić
Vo d e ni ži g / N OVA M ISAO
Ušće Okeana
SVETIONIK
Jovica Aćin
5
Jovica Aćin (14. decembar 1946, Zrenjanin),
književnik, esejista, prevodilac i urednik; piše
pesme, kratke priče i eseje, prevodi s nemačkog, francuskog i engleskog jezika. Knjige priča:
Duge senke kratkih senki, Uništiti posle moje
smrti, Leptirov sanovnik, Nezemaljske pojave,
Lebdeći objekti, Ko hoće da voli, mora da umre,
Dnevnik izgnane duše i dr. Knjige eseja: Izazov
hermenautike, Šljunak i mahovina, Poetika
rastrojstva, Poetika krivotvorenja, Gatanja po
pepelu: o izgnanstvima i logorima tragom
pisanja, Apokalipsa Sad, Šetnja po krovu
– sabrani crteži Franca Kafke i dr.
Zbirku priča Ušće Okeana objavila je ove
godine Geopoetika iz Beograda.
N OVA M ISAO / Uš će O keana
Ne zna koliko dugo je išao. Dospeo je do obale. Na obližnjem trgu je bila crkva. Madonna dell’Orto.
Tad mu je sinulo. Madona od Vrta, ili Povrtnjaka? Botanička Madona. Ono što niko, uz kamenje i
vodu, ne primećuje jeste rastinje. Ima li u Veneciji bašta? Ako ih ima, zaklonjene su, iza kuća i
palata, usred palata, iza zidova... Ne bi on na tom mestu pronašao svoju prvu baštu da nije, umislivši da ga neko uhodi vireći iza Madone od Vrta, bez jalovog osvrtanja, najzad zaobišao crkvu,
ne žureći, zastajkujući uz ograde od kovanog gvožđa kad bi na neku naišao i zavirujući kroz njih.
Onda, kod nekog zatarabljenog hotela, koji se zvao kao i crkva, otkrio je zapušteni vrt.
Lahor koji je u vrt dopirao s mora, odande, sa istoka, možda daleki dah južine, potpirivao je divlji
sklad zanemarene i bujne vegetacije, a otud ceo vrt kao da je disao samo svojim plućima, izdvojenim od ogromnih pluća grada koji je tonuo u kanale i razlivao se po njima u odblescima. Bilo
je nečeg u svem ovom rastinju, koje se vekovima okupljalo iz celog sveta baš ovde, čemu je nemoguće bilo odoleti, jer vam je kazivalo da će upravo ovo mesto na kojem se bilje i drveće primilo, pa periodično obnavljalo, biti poslednje mesto usred neviđene katastrofe. Vrt će najduže
izdržati pre nego što se i on ne povinuje propasti.
HRONOTOPIJE
hrono
Priredila: Teodora Zrnić
Završena obnova
Srpskog narodnog
pozorišta
u Novom Sadu
Predsednik Vlade Vojvodine dr Bojan Pajtić, pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Milorad Đurić i v.d. direktora pokrajinskog Fonda za kapitalna
ulaganja Nebojša Malenković obišli su Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu,
čiji enterijer je kompletno obnovljen. Naš najstariji teatar iz koga je isklijalo sve
ono što smatramo vrednim u našoj kulturi i zaslužuje da na 150. godišnjicu izgleda tehnički superiorno i estetski reprezentativno. U ovoj zgradi, 30 godina nije
činjeno ništa, a publika i umetnici, kao i buduće generacije zaslužuju pozorište
koje će biti u rangu najboljih evropskih pozorišta. I najbolja evropska pozorišta
izgledaju upravo ovako, izjavio je Pajtić.
• • • Foto: Branko Stojanović
6
Pokrajinski sekretar za kulturu i javno
informisanje Milorad Đurić posetio je
26. oktobra 56. Međunarodni sajam
knjiga u Beogradu, gde je obišao nekoliko izdavača čije projekte je finansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu i
javno informisanje, kao što su Prometej, Matica srpska, Mediteran Pablišing,
Književna opština Vršac, Akademska
knjiga i Nova misao. Sekretar Đurić je,
tradicionalno, obišao i štand na kome
pokrajina Vojvodina, jubilarni 20. put,
izlaže izdanja na jezicima nacionalnih
zajednica.
U Novom Sadu preko
40 predstavnika pozorišta
Vršačka pozorišna jesen
Srpsko narodno pozorište bilo je domaćin generalne
skupštine Evropske teatarske konvencije čiji je član.
Skupština je održana od 20. do 23. oktobra u Novom
Sadu, u zdanju SNP-a i zgradi Skupštine AP Vojvodine.
Tema je bila Političko pozorište: perspektive srednje Evrope od Istoka do Zapada.
Pored diskusija o pomenutoj temi, održane su i radionice, kao i sastanci Odbora ETC-a. Mrežu Evropske teatarske konvencije čine pozorišta iz Albanije, Belorusije,
Belgije, Hrvatske, sa Kipra, iz Finske, Fancuske, Nemačke,
Grčke, Mađarske, Izraela, Italije, sa Kosova, iz Litvanije,
Luksemburga, Crne Gore, Norveške, Poljske, Rumunije,
Srbije, Slovačke, Slovenije, Švajcarske, Turske i Velike
Britanije.
Sedmodnevna smotra sjajnih teatarskih komada održala se 19. put od 28.
oktobra do 3. novembra u Narodnom
pozorištu Sterija, pod sloganom Čovek
je mera svih stvari. Na glavnoj sceni Sterije smenjivale su se klasične komedije
i drame u selekciji Tibora Vajde. Svečanost otvaranja Vršačke pozorišne jeseni
obeležila je jedina premijera, u izvedbi
pozorišta domaćina. Reč je o klasičnoj
komediji španskog autora Lopea de
Vege Dovitljiva devojka, koju je režirao
Nemanja Savković, a glavna uloga dodeljena je mladoj Vrščanki Jovani Božić. Druge večeri nastupilo je Narodno
pozorište iz Kikinde sa Volterovom predstavom Kandid, a u nedelju je ansambl iz Sombora odigrao
Pučinu. Poslednjeg dana upriličeno je i sećanje na Petrua Krdua, dugogodišnjeg urednika Vršačke
književne opštine.
Nova koncertna sezona
Vojvođanskog simfonijskog orkestra
Vojvođanski simfonijski orkestar započeo je novu koncertnu sezonu, 2. oktobra, u novosadskoj Sinagogi,
izvođenjem Pete simfonije Gustava Malera, po mnogim kritičarima jednim od najlepših ali i najzahtevnijih
dela simfonijske literature, koje do sada nije izvođeno u Novom Sadu. Pored Malere, publika je mogla da
uživa i u izvođenju klavirskog koncerta Franca Lista, te u praizvođenju simfonijske poeme Feniks Stevana
Divjaković. Dirigent Vojvođanskog simfonijskog orkestra Berislav Skenderović najavio je da su Simfoničari u
novoj jedanestoj sezoni po redu, a prvoj pod novim imenom, za publiku pripremili devet koncerata. Gosti
Simfoničara biće i svetski poznati trubač iz Ukrajine Andrij Ilkiv, klarinetisti iz Izraela duo Garfinkel, dirigenti
Cesario Kosta iz Portugala i Hobart Earle iz Sjedinjenih Američkih Država.
HRONOTOPIJE
topije
Sajam knjiga u Beogradu
7
Pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Milorad Đurić otvorio je 25. oktobra, u
Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, izložbu pod nazivom Mirnodopski radovi – Mirko Ilić
- retrospektiva: strip / ilustracija / dizajn / multimedija 1975-2011. Reč je o umetničkom događaju
koji je publici pružio priliku da se upozna sa dosadašnjim opusom ilustratora i dizajnera Mirka Ilića koji je početkom osamdesetih godina prošloga veka pokrenuo novi talas zanimanja
javnosti za strip, snažno označio prodor dizajna na naše područje i postigao izuzetne rezultate širom sveta. Milorad Đurić izrazio je zadovoljstvo što je jedan od najvećih svetskih ilustratora i dizajnera posle više decenija gost našeg grada.
hronotopije
HRONOTOPIJE
8
Mirnodopski radovi - Mirko Ilić
Građanski modernizam
i popularna kultura
U Galeriji Matice srpske
27. septembra otvorena
je izložba Građanski modernizam i popularna
kultura. Epizode modnog, pomodnog i modernog (1918–1941) autorke dr Simone Čupić.
Upravnica Galerije Matice srpske mr Tijana Palkovljević povodom ove
izložbe je istakla da je ova
izložba plod kontinuiranog bavljenja bogatom
i inspirativnom galerijskom zbirkom i koja pruža mogućnost posmatranja uticaja društvenih
pojava na umetnost. Kako
se već iz naziva postavke da videti, ona poseduje veliku dozu atraktivnosti za širi krug posetilaca, pa i mlađu
publiku i pruža puno materijala za poređenja prošlog sa onim što
se danas dešava u interakcije umenosti i popularne kulture.
Književnost kao jezik sveta
Poljsko-srpski pozorišni
dijalog
Novi Sad, njegov Pozorišni muzej Vojvodine, uz Maticu srpsku, sredinom oktobra bili su domaćini eminentnog Simpozijuma pod nazivom Poljsko-srpski pozorišni dijalog. Zahvaljujući svom agilnom i preduzimljivom direktoru mr Zoranu
Maksimoviću, iz godine u godinu Pozorišni muzej intenzivira srpsko-poljsku pozorišnu saradnju na više planova.
Uveren da ovaj Skup predstavlja početak plodotvornijeg
razdoblja i novog oblika poljsko-srpske pozorišne saradnje,
u okviru evropskih kulturnih integracija. U to ime direktor
Maksimović je svim prisutnim učesnicima poželeo dobrodošlicu, plodonosan rad i ugodan boravak u gostoljubivom
Novom Sadu, u živopisnom ambijentu fruškogorskog Andrevlja.
Dobrodošli u Novi Sad, grad koji svetluca na obali Panonskog
okeana – ovim rečima je direktor Kulturnog centra Laslo Blašković pozdravio goste, učesnike 77. Svetskog kongresa međunarodnog PEN-a, koji se tokom septembra održao u Srbiji. Prateća kongresna manifestacija bio je književni festival Oslobodi reč, na kome se
tridesetak poznatih pisaca sa svih meridijana predstavilo Beograđanima, Nišlijama i Novosađanima, kroz „invaziju književnosti“, kako reče
Vida Ognjenović.
Izložbom Kolekcija Pavla Beljanskog: ponovo u Beogradu u Velikoj galeriji Doma
Vojske Srbije, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog obeležava pedeset godina postojanja.
U okviru pratećeg programa izložbe, od
12. oktobra do 26. novembra, posetioci
su bili u prilici da se susretnu sa izborom
iz stalne postavke Spomen-zbirke: sa
68 vrhunskih umetničkih dela 32 autora,
među kojima su i najznačajniji predstavnici srpske moderne, te s ambijentalnim
segmentom posvećenim Pavlu Beljanskom. Taktilni deo postavke bio je namenjen osobama sa oštećenjem vida kako bi im se, u izvesnoj meri, pružila mogućnost
direktnog susreta sa umetničkim delom.
Vinčansko naselje i slike Roberta
Hamerštila u Muzeju Vojvodine
Muzej Vojvodine je svoj dan, 164. godinu od osnivanja, obeležio otvaranjem dve izložbe u svom zdanju. Nakon pozdravnih reči direktora
Muzeja Vojvodine Uglješe Belića, koji je podsetio na protekle akcije
i planove ove ustanove u narednom periodu, otvorena je najpre izložba Gospodari gline i žita autorke Marije Jovanović, arheologa i
muzejskog savetnika. Predstavljen je deo vinčanskog naselja sa Gomolave, jednog od najbolje istraženih neolitskih naselja u Podunavlju,
sagrađenog na levoj obali Save, na kraju sremskog sela Hrtkovci. Ono
je podignuto početkom petog milenijuma pre Hrista. Rekonstrukciju
vinčanskog naselja, odeću, nakit od keramike i metala i druge rekvizite na ovoj izložbi izradili su stručnjaci raznih profila. Nakon ove,
otvorena je izložba umetničkih radova Roberta Hamerštila, deo velike kolekcije koju je ovaj umetnik poklonio Muzeju Vojvodine.
Interzon
• • • Bojana Knežević: Psychedelic Princess
• • • Foto: Igor Ripak
Koncertni dani Međunarodnog festivala aktuelne muzike
Interzon u Novom Sadu, odvijali su se u okrilju Novosadskog
novog teatra na Telepu, Sinagoge i Pozorišta mladih. Čast i ne
uvek najprijatniju obavezu da nastupi pr va, imala je Gabriela
Benak, novosadska violinistkinja. Nakon nje, zvezde večeri bili
su duo Boris Kovač i David Jengibarjan. Do kraja Interzon festivala u Novosadskom novom teatru i Pozorištu mladih, nastupili su Katja Kruz, Polar ber, Limpe Fuks i Herard Herman, Trio
Mihalja Dreša.
diSTRUKTURA u
Zrenjaninu
10. oktobra u Salonu Savremene
galerije Zrenjanin otvorena je
izložba Not so far away (Face to
Face) umetničke grupe diSTRUKTURA koju čine Milica Milićević i
Milan Bosnić. Ciklus fotografija
Face to Face (Not so far away)
doslovno replicira romantičarsku
topografiju posmatrača neposredno konfrontiranog sa zadivljujućim prizorima jednog postindustrijskog predela i primer je
jedne nove socijalne i mentalne ekologije. To je rad u nastajanju koji umetnici izvode na svakom
mestu koje posete i sastoji se od radova u različitim medijima, mada je najzastupljeniji medij
fotografije.
HRONOTOPIJE
Kolekcija
Pavla Beljanskog:
ponovo u Beogradu
9
HRONOTOPIJE
10
Tanji Šljivar nagrada
Borislav Mihajlović Mihiz
17. oktobra, Srpska čitaonica u Irigu je bila domaćin mnogim uglednim zvanicama iz sveta književnosti,pozorišta, politike, ali i mnogim
građanima Iriga. Tradicionalno je dodeljena nagrada Borislav Mihajlović Mihiz za dramsko stvaralaštvo za 2011. godinu.
U prepunoj sali iriškog Doma kulture, sve prisutne goste najpre je
pozdravila Vera Novković, direktorica Srpske čitaonice u Irigu, a potom
je Svetislav Jovanov, teatrolog i predsednik žirija za dodelu nagrade,
obrazložio odluku žirija: „U svoje dve do sada objavljene drame, Tanja Šljivar se, promišljeno odabranom tematikom, impresivnim i
bogatim jezikom, inovativnim oblikovanjem likova i suptilnošću kritičkog angažmana predstavlja kao jedan od predvodnika generacije
koja uvodi srpsku dramaturgiju u dvadeset prvi vek. Njen dramski
prvenac Pošto je pašteta? (čije se praizvođenje uskoro očekuje na
sceni) donosi - kroz začudnu povest o seoskom mesaru koji usred
bosanskih vrleti svojom ljubavlju i tugom gradi budistički hram slavnoj manekenki - donosi autentično tragikomičko osećanje sveta, ali i
uzorak lika koji pokazuje da je moguće postojanje tragičkog junaka
u našem „postdramskom” vremenu. Drama Grebanje ili kako se ubila
moja baka (čija vrednost je već verifikovana i nagradom Slobodan
Selenić za najbolju diplomsku dramu) donosi, u tradiciji rukopisa Biljane Srbljanović Porodične priče, ali i farsi Vitraka i Mrožeka, fascinantnu sliku bede „sveta
odraslih” sagledanu kroz vizuru tragičkog doživljaja dece. Kao još neizbrušeni,
ali autentični dragulji, drame Tanje Šljivar pouzdano nagoveštavaju rađanje i sazrevanje jednog budućeg izuzetnog dramskog opusa.“
Nagradu Borislav Mihajlović Mihiz nagrađenoj uručila je Mila Janković, ćerka Borislava Mihajlovića Mihiza, a nagrada se sastoji od unikatne povelje i novčanog
iznosa, kao i obaveze Fonda Borislav Mihajlović Mihiz da štampa knjigu sa radovima nagrađene.
Nakon svečanog uručenja nagrade za prisutne u sali Doma kulture u Irigu prikazana je predstava Terapija rađena po tekstu prošlogodišnjeg dobitnika Mihizove
nagrade Jordana Cvetanovića, u režiji Gorana Markovića, a u izvođenju glumaca Ateljea 212. Uloge su tumačili
Nataša Tapušković, Svetislav Bule Goncić i Srđan Timarov.
hronotopije
Jubileji
Piše: Gordana Draganić Nonin
TEORIJE KULTURE
Deset godina saradnje Istre i Vojvodine
Ima neka tajna veza između Vojvodine i Istre, veza koja vezuje ali ništa o sebi ne govori. Vojvođani su se po
deseti put poklonili (u) Istri a taj jubilej nije beznačajan i ne može se zanemariti jer malo je regija na ovim
našim prostorima, postratnim, koje tako ustrajno gaje međusobne kontakte
11
V
ojvodina i Istra su uspostavile regionalnu saradnju pre deset godina,
kada je pokrenuta manifestacija Dani Vojvodine u Istri. Od tada, ove dve
regije, u uzvratnim posetama predstavljaju Vojvođanima i Istranima, kulturni život svoje sredine.
Ove godine, na jubilarnoj desetoj manifestaciji, Vojvođani su Istranima
ponudili bogat kulturni program, koji je obuhvatio izložbe Svet po Iliji Ilije
Bašičevića Bosilja i izložbu nagrađenih pozorišnih plakata grafičkog dizajnera Atile Kapitanja, promociju časopisa za savremenu kulturu Vojvodine
Nova misao, kao i časopisa za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije Interkulturalnost, delatnost Studentskog kulturnog centra iz
Novog Sada, retrospektivu dokumentarnih i animiranih filmova, muziku
nove tradicije Tatjane Gerdec-Mrđa, i druge kulturne osobenosti Vojvodine. Tri poslednja oktobarska dana u Puli gde su Vojvođani gostovali bili
su puni raznovrsnog programa, razgovora i uspostavljanja dalje saradnje
među predstavnicima ove dve regije.
„Vojvodina i Istra imaju iskustvo življenja u zajednici različitih grupa, odnosno u svom kulturnom kodu imaju upisano razumevanje za drugog i
različitog. Zbog toga nema ničeg prirodnijeg nego da u širem regionu Balkana, Vojvodina i Istra sarađuju i komuniciraju”, poruka je sa ovogodišnje
manifestacije Dani Vojvodine u Istri koju je organizovao Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje, u saradnji sa Zavodom za kulturu
Vojvodine, pod visokim pokroviteljstvom predsednika Srbije Borisa Tadića
i Hr vatske Ive Josipovića.
Izložba Svet po Iliji za početak
Manifestacija je počela izložbom Svet po Iliji, Ilije Bašičevića Bosilja u Muzeju
za suvremenu umjetnost Istre (Museo d’arte contemporanea dell’Istria). Reč
je o jednom od najzanimljivijih umetnika sa naših prostora, samoukom slikaru čije mesto u umetnosti još nije otkriveno i fenomen s kojim se struka i
kritika nisu znale nositi. „Riječ je o marginalnoj umjetnosti koja izlazi iz
svih nadolazećih stvari u kontekstu suvremene umjetnosti”, istakao je
Mladen Lučić, savjetnik MSUI-a koji je publici predstavio Ivanu Bašičević,
unuku pokojnog slikara i bratičinu Dimitrija Bašičevića Mangelosa. Ivana
Bašičević izrazila je zadovoljstvo izlaganjem u Puli, Istri, sredini koja može
bolje razumijeti Ilijin opus – reprezentativna dela koja svedoče o jedinstvenom slikarstvu kakvo ne postoji ni u svetskoj umetnosti. Upravica
MSUI-a, istoričarka umetnosti Gorka Ostojić Cvajner naglasila je dugu tradiciju poznavanja filmske, muzičke i likovne umetnosti Istre i Vojvodine,
N OVA M ISAO / D es e t g o dina s ar a dnj e Is tre i Voj vo din e
te regionalni, kulturni i gradski karakter ove manifestacije. Ona je, takođe,
najavila i izložbu Mangelosa u vidu dalje saradnje i rasvetljavanja njegove
uloge u hr vatskoj umetnosti.
U ime domaćina, Istarske županije – Regione Istriana, otvaranju izložbe,
ali i cele manifestacije, prisustvovali su Boris Miletić, gradonačelnik Pule i
Vladimir Torbica, pročelnik Upravnog odjela za kulturu, koji je prisutne
podsetio na sličnost dveju regija i njihovu dugogodišnju povezanost koja
se tokom cele godine manifestuje kroz razne oblike saradnje.
Nakon što je Milorad Đurić, pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine pozvao Istrane na niz drugih programa koji će biti organizovani u okviru Dana Vojvodine u Istri, počelo je trodnevno druženje
koje je odmah započelo i sjajnom muzikom jer su službeno otvaranje Dana
Vojvodine u Istri uveličali svojim sviranjem i tri poznata istarska muzičara
Livio Morosin, Vedran Šilipetar i Boris Šestan.
Promocija Nove misli u Društvu hrvatskih književnika
U Istarskom ogranku Društva hr vatskih književnika predsednik Boris Domagoj Biletić ugostio je Mirka Sebića, glavnog urednika, kao i Gordanu
TEORIJE KULTURE
ne domaće, regionalne i međunarodne izvođače, i pruža mogućnost predstavljanja lokalnih talenata. Predstavio je i projekt Pro teatar koji je u fazi
realizacije, a ideja je da se napravi pozorište na vodi, brod na koje će se
odvijati razne umetničke aktivnosti, a koji će ploviti svim dostupnim kanalima i rekama. Na promociji SKC-a muzičar Branimir Rosić premijerno je
izveo numeru Vive la Provence i Balkan blues. Već u samo tih nekoliko izvedenih pesama Istranima je bilo jasno da će zabava na neformalnim druženjima biti odlična upravo zahvaljujući i Branimirovom pevanju i sviranju
i njegovom talentu da sugestivno „uvuče” sve prisutne da učestvuju u
muzuci.
12
Predavanje o izazovima multikulturalizma
Draganić Nonin, urednika časopisa Nova misao. Publika u Puli tako je imala prilike da se upozna sa našim časopisom, a istarski mediji preneli su da
je „cilj ovog izuzetnog časopisa objedinjavanje kulturnog prostora Vojvodine”, I da je „glavna misao koja vodi uredništvo časopisa da pokrenu komunikaciju među različitim grupama, ne bazirajući se samo na pojedinačnim
umetničkim delima već integralnosti kulture, spletu svih dela, posebno
onih manje vidljivih i predstavljenih u medijima, istraživajući pritom kreativne potencijale savremene kulture”. Publika je bila obradovana što im je
bilo na raspolaganju i više brojeva časopisa u kojima su, između ostalog,
predstavljeni umetnici kao što su Želimir Žilnik, Katalin Ladik, Laslo Vegel,
Boris Kovač, Stevan Kovač Tickmayer i brojni drugi čije stvaralaštvo je i u
Hr vatskoj dobro poznato. Boris Domagoj Biletić i Mirko Sebić su razgovarali i o budućoj saradnji između časopisa za književnost Nova Istra i časopisa Nova misao.
Promocija Interkulturalnosti
Pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Milorad Đurić održao
je predavanje o temi Izazovi multikulturalizma u Svečanoj dvorani Tone
Peruško Sveučilišta Jurja Dobrile. Jedan od zajedničkih segmenata Istre i
Vojvodine je upravo multikulturalnost, istakao je Đurić i konstatovao da
živimo u multikulturalnom svetu, te da samo deset država u svetu ima
monokulturu.
Međunarodno zakonodavstvo, te razvoj i promene u načinu komuniciranja kao posledice razvoja tehnologije, potisnuli su doba kada je država
mogla nametati identitet i kulturu kontrolišući komunikaciju. Danas najviši državni vrh mora biti svestan multikulturalnosti i dati prostora manjim kulturama prisutnim na svojoj teritoriji – rekao je Đurić i dodao da su
kod definisanja kulturne strategije važna tri glavna segmenta: očuvanje
kulturnog diverziteta, podsticanje savremenog umetničkog stvaralaštva i
povećanje dostupnosti kulturnih dobara publici.
Đurić je Istrane upoznao sa činjenicom da je u Vojvodini osnovano pet
zavoda za kulturu različitih manjinskih zajednica, četiri profesionalna pozorišta, svako s programom na materenjem jeziku manjina, pokrenuto
trideset glasila na različitim jezicima i dr. On je istakao da je bila neophodna i decentralizacija, odnosno da se u dogovoru s lokalnim zajednica-
Zavod za kulturu Vojvodine predstavio je svoju delatnost, a ponajviše je
bilo razgovora o časopisu Interkulturalnost tokom programa koji je organizovan u Multimedijalnom centru Luka u Puli. Časopis Interkulturalnost koji
Zavod za kulturu Vojvodine objavljuje od prošle godine predstavila je
glavna urednica Aleksandra Đurić Bosnić, naglasivši misiju izdanja, a to je
doprinos uspostavljanju kulturnog identiteta Vojvodine i koji je pokrenut,
sa ciljem dekonstrukcije negativnih etničkih i kulturnih stereotipa. O časopisu koji se bavi istraživanjem tema iz područja antropologije, filozofije,
politologije, sociologije, te muzikologije, književnosti i umetnosti, prisutnima su govorili i prof. Žolt Lazar sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu,
kao i Mirko Sebić, glavni urednik Nove misli.
Studentski kulturni centar
U Svečanoj dvorani Tone Peruško Sveučilišta Jurja Dobrile u Puli, Zdravko
Vulin predstavio je rad i najvažnije projekte Studentskog kulturnog centra Novi Sad. Od brojnih programa i projekata koje SKC organizuje, Vulin
je posebno izdvojio festival Ritam Evrope koji već pet godina okuplja broj-
D es e t g o dina s ar a dnj e Is tre i Voj vo din e / N OVA M ISAO
TEORIJE KULTURE
ma i strukom postigne da i manja mesta u Vojvodini budu kulturno atraktivna, da im se obezbedi infrastruktura, te da se uključe u kulturnu mapu
Vojvodine. Tako se grad Vršac prepoznao kao grad muzeja, Subotica kao
grad festivala, a Sremska Mitrovica kulturno središte rimske imperije, temeljem materijalne kulturne baštine.
Jedan od izazova s kojim se susreće multikulturalnost je zatvaranje novoformiranih kulturnih zajednica iz kojih se u tom slučaju retko dobivaju novi,
kvalitetni proizvodi – rekao je Đurić i dodao da su u cilju izbegavanja takvih
situacija u Vojvodini osnovani časopisi Nova misao i Interkulturalnost.
Multikulturalnost nije ni dobra ni loša, ona jednostavno postoji, ona je činjenica – zaključio je Milorad Đurić i dodao da kroz obrazovne institucije, te političku i kulturnu elitu treba pažljivo prilaziti svim izazovima koje ona donosi.
13
Vetar je dunuo i sa banatske strane
Novu tradiciju – pesme sa autorskog CD-a Duni vetre sa banatske strane
predstavila je Tatjana Gerdec-Mrđa iz Vršca, koja je u svečanoj Sali Sveučilišta u Puli održala kraći koncert. U okviru ovog koncerta Gerdec-Mrđa je
predstavila najbogatije i najraznovrsnije folklorne kategorije vokalne tradicije Banata i Vojvodine, obrade pesama Cele noći ladovina, Vino pije Dojčin Petar, Prolaze noći, Banaćansko kolo, Duni vetre sa banatske strane... Kako
su ove obrade „i namenjene za slušanje u uskom krugu prijatelja, onome
koji je pre jednog veka boravio u građanskim salonima vojvođanskih domova”, ovaj koncert je uveličao ovogodišnju manifestaciju koja je po svemu bila odraz desetogodišnje saradnje i prijateljstva između dve kulture.
plakatima nagrađivanim i izlaganim širom sveta. Upravnica Muzeja za suvremenu umetnost Istre, Gorka Ostojić Cvajner, organizator izložbe, zahvalila se autoru plakata, uz uverenje da ovakvim programima, saradnja i
razmena Istre i Vojvodine na likovnoj sceni imaju dobru budućnost.
Revija filmova u bioslopu Valli
Nagrađeni pozorišni plakati Atile Kapitanja
Izložba nagrađivanih pozorišnih plakata grafičkog dizajnera Atile Kapitanja iz Novog Sada otvorena je u galeriji Vincent iz Kastva Istarskog narodnog kazališta. Atila Kapitanj, pulskoj publici se predstavio pozorišnim
Retrospektiva najboljih kratkih igranih, dokumentarnih i animiranih vojvođanskih filmova na temu ekologije prikazivani su u dva termina u pulskom bioskopu Valli, a u vojvođanskoj delegaciji u Istri bio je i Oliver Fojkar – autor, između ostalih, i nagrađenog filma Moj prijatelj štiglić, kao i
muzičar, violinista Miroslav Jovančić iz Subotice koji je sa njim sarađivao
na filmovima.
Muzika „začinila“ večeru
Nezaboravno veče i za vojvođansku delegaciju ali i za domaćine bilo je
drugog dana posete kada je druženje nastavljeno u Svetvinčentu u Poli
Ferlinu, uz degustaciju hrane koju su pripremali kuvari iz novosadske pivnice Gusan i uz degustaciju fruškogorskih vina.
Apsolutne zvezde te večeri bili su muzičari Branimir Rosić iz Novog Sada i
Miroslav Jovančić iz Subotice. Oni su, udruženim snagama, svirali nekoliko sati, ponekad uz pomoć i Zdravka Vulina koji im je davao ritam na svojoj „bubanj kutiji“, a ponekad uz pomoć poznatog istarskog muzičara –
kantautora Livija Morosina. Miroslav je maestralno na violini pratio repertoar Branimira Rosića koji je neumorno svirao i pevao najpoznatije pesme
Džonija Štulića, Roling Stounsa, Bitlsa, ali i svoje pesme koje su naišle, takođe, na ovacije publike. Miroslav je od strane Istrana prozvan „Paganini“
i tim imenom je pozivan da svira i dalje iako mu se u rukama gudalo već
raspadalo. n
N OVA M ISAO / D es e t g o dina s ar a dnj e Is tre i Voj vo din e
TEORIJE KULTURE
Pola veka dostupna javnosti:
Spomen-zbirka Pavla Beljanskog
Piše: Jasna Jovanov
Uglađen, odmerenog ponašanja, elegantno odeven, nikad bez šešira: čak i u druženju s umetnicima Beljanski je
čuvao „diplomatsku“ distancu. Ipak je svetu umetnosti posvećivao podjednaku pažnju kao i svojoj struci, diplomatiji
14
K
ao legat, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog je nastala zahvaljujući sakupljačkoj strasti jednog čoveka i njegovoj upornoj želji da umetničku
kolekciju koju je čitavog života oblikovao, učini dostupnom svima. Osnovna funkcija institucije koja na temelju ovog poklona postoji već pedeset
godina, jeste da čuva, istražuje, publikuje i promoviše u javnosti dela iz
veličanstvene umetničke zbirke koja obuhvata najviše domete srpskog
modernizma pr ve polovine dvadesetog veka. Sa 37 autora i njihovih 185
umetničkih dela, slika, skulptura i crteža, sačinjena je svojevrsna galerijska postavka prema zamisli samog kolekcionara.
Višeznačno prisustvo
Tokom dužeg vremena javni rad institucije uglavnom je i bio usmeren na
galerijsku postavku, kao i na obavezu dodele Nagrade Spomen-zbirke.
Ipak, u pozadini je sve vreme pulsirao još jedan životni tok, usmeren ka
stvaranju svojevrsne potpore za profilisanje same kolekcije. Oblikovan je
značajan arhivski fond koji danas obuhvata umetničku zbirku od gotovo
1000 dela i 3000 arhivalija: ličnih predmeta Pavla Beljanskog i umetnika,
dokumenata, fotografija, pisama i sličnog, kao i specijalizovana biblioteka.
Izlaganjem umetničkih dela na velikim retrospektivnim izložbama autora
iz kolekcije, ona su dobila potvrdu svoje antologijske vrednosti za srpsku
kulturu: na značajnim izložbama i pre Drugog svetskog rata, kao i nakon
rata, pre 1957. godine i sklapanja Darovnog ugovora: u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Pragu, Lenjingradu, Moskvi, Varšavi, Somboru, itd. Od trenutka kada je kolekcija stigla u Novi Sad, bezbroj puta su slike i skulpture
odlazile da upotpune neku značajnu postavku u Jugoslaviji, kao i prilikom
izložbi u Parizu, Minhenu, Hagu, Moskvi.
Od 1999. godine
Tek tokom poslednje decenije dvadesetog veka, deleći sudbinu čitave zemlje, i kolekcija Beljanskog gubi korak; do kulminacije je došlo tokom
bombardovanja NATO snaga 1999. godine, kada je celokupna postavka
evakuisana iz izložbenog prostora. Obnavljanjem stalne postavke u septembru 1999. godine, započinje novi život institucije u celini. Izložbom
skulptura Sretena Stojanovića otvoreno je novo poglavlje rada: interaktivan odnos sa javnošću koji se kontinuirano razvija i dobija nove vidove. U
pr voj deceniji novog veka, usledila je intenzivna izložbena aktivnost koju
karakteriše premijerno predstavljanje izvesnog broja autora iz kolekcije
pred novosadskom publikom: posle Sretena Stojanovića usledila je Vidosava Kovačević, zatim Hakman, Lubarda, Čelebonović, Gvozdenović, Golubović, Stijović, Stojsavljević. Publika je mogla da vidi i nekoliko izložbi
Ljubice Cuce Sokić, postavke Danice Jovanović, Save Šumanovića, Nadežde Petrović, Milana Milovanovića, Milice Zorić, kao i izložbe realizovane
na osnovu nagrađenih diplomskih radova, te mnogobrojne gostujuće izložbe. Uključena u manifestaciju Noći muzeja, Spomen-zbirka je publici
ponudila specifične programe poput izložbe fotografija Stefana Lupina,
jedinstvene kolekcije kutija šibica Jasne Novak, ili priče o čuvenom pariskom modelu koja je pozirala mnogim umetnicima svetskog renomea
kao i Savi Šumanoviću, Kiki sa Monparnasa. Nemoguće je pomenuti sve.
Prilikom otvaranja izložbi, publici su se obraćale mnogobrojne kolege–
istoričari umetnosti, kao i druge značajne ličnosti iz umetničkog sveta: Vida
Ognjenović, Svetlana Velmar Janković, Radoslav Vava Petković, Dragan Velikić, Čedomir Vasić, Ranko Radović, Mileta Prodanović. Takođe, institucija
je u takvim prilikama imala podršku predstavnika osnivača i Ministarstva
kulture Republike Srbije; u različitim prilikama svečane trenutke upotpunili su zvaničnici poput dr Bojana Pajtića, Nebojše Bradića, Predraga Markovića i Milorada Đurića.
Sve pomenute izložbe, kao i mnoge druge, propraćene su obimnim katalozima iza kojih stoji temeljan muzeološki istraživački rad, kao suština de-
Sp o m e n -z b ir k a Pav la B e ljansko g / N OVA M ISAO
TEORIJE KULTURE
latnosti institucija poput Spomen-zbirke. Pored izložbenih kataloga, publikovani su katalozi celokupne umetničke zbirke, a nakon trideset godina
od prethodne (1979), 2009. godine objavljena je i nova, izuzetno obimna
monografija: unutar njenih korica, ilustrovani reprodukcijama umetničkih
dela i velikim brojem atraktivnih fotografija, nalaze se tekstovi naših vrhunskih istoričara umetnosti o samoj kolekciji i njenom tvorcu, umetničke biografije autora i tekstovi o njihovim delima, samoj zgradi i istorijatu institucije. Pored ćiriličnog i latiničnog izdanja monografije, iz štampe je upravo
ovih dana izašlo i izdanje na engleskom jeziku.
Priznanja
15
Dinamičan rad kuće zapazili su i publika i mediji, ali i stručna javnost. Za
programska ostvarenja u 2004, posebno za izložbu i katalog Crteži i grafike
iz Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, kao i za izuzetne odnose u kolektivu i
promovisanje timskog rada Spomen-zbirka je 2005. godine dobila nagradu Muzejskog društva Srbije Mihajlo Valtrović. Za svoj rad Spomen-zbirka
je takođe dobila priznanja Turistički cvet (u kategoriji Kulturno nasleđe u
službi turističke ponude, Turističke organizacije Srbije, 2007), Prvu nagradu
za najbolji džepni kalendar za dizajn kalendara Dečje likovne radionice (2007),
Iskru kulture za 2007. godinu Zavoda za kulturu Vojvodine i nagradu Nacionalnog komiteta IKOM-a Srbije za publikaciju godine za 2009. godinu za
monografiju Spomen-zbirka Pavla Beljanskog (2010). Nagrada Nacionalnog
komiteta IKOM-a Srbije dr Jasni Jovanov u kategoriji „kustos godine“, pripala je za realizaciju izložbe Danica Jovanović: strasno zaljubljena u slikarstvo
(2008). Pored izložbi, u prostoru Spomen-zbirke odvijaju se i drugi programi, kao što su dečje likovne radionice, rad sa volonterima, izložbe u saradnji
sa Akademijom umetnosti iz Novog Sada, koncerti, predstavljanja različitih stručnih i popularnih izdanja, programi za slepe i slabovide osobe, kao
i neprekidna komunikacija sa posetiocima.
Zahvaljujući bogatom muzejskom fondu, kao i dinamičnom radu i otvorenosti prema javnosti, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog je tokom pedeset
godina postojanja oblikovala zamisao ovog velikog kolekcionara i mecene,
da institucija koja nosi njegovo ime postane referentni centar za izučavanje
srpske moderne umetnosti dvadesetog veka. O značaju same kolekcije govori i činjenica da je Spomen-zbirku od 22. oktobra 1961. godine kada je
otvorena za javnost do kraja te godine obišlo gotovo četiri hiljade posetilaca.
Kolekcionar i njegova Spomen-zbirka
Otvaranju Spomen-zbirke za javnost 1961. prethodilo je potpisivanje Ugovora o poklonu, sačinjenog 18. novembra 1957. godine između Pavla Beljanskog i Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine. Beljanski je, „posredstvom Autonomne pokrajine Vojvodine“, poklonio srpskom narodu
svoju zbirku umetničkih dela pr ve polovine dvadesetog veka. Poklon je
uslovljen gradnjom izložbenog prostora, objavljivanjem monografije i posebnim okolnostima brige o kolekciji i njenom izlaganju u drugim prostorima. Drugim darovnim ugovorom, 27. maja 1965. godine, Beljanski je poklonio sliku Vlaha Bukovca Velika Iza i istovremeno ustanovio Nagradu
za najbolji diplomski rad iz nacionalne istorije umetnosti. Kao darodavac,
Beljanski je zabeležen i u crkvi u Gospođincima, u čijoj porti su sahranjeni
članovi njegove porodice, na Odeljenju za istoriju umetnosti u Beogradu,
gde se čuva znatan deo njegove biblioteke, kao i u Memorijalu Nadežde
N OVA M ISAO / Sp o m e n -z b ir k a Pav la B e ljansko g
Petrović u Čačku, kojem je poklonio slike Vidosave Kovačević. Takođe, za
arhiv Spomen-zbirke poklonio je različita dokumenta, svoju prepisku sa
slikarima, fotografije, deo biblioteke, gramofonske ploče. Još jednim darovnim ugovorom, nakon njegove smrti, Spomen-zbirci je pripao i deo
lične zaostavštine Pavla Beljanskog: slike starih majstora, nameštaj, ukrasni predmeti i lični predmeti. Zahvaljujući ovih poklonima, u Spomen-zbirci
su formirana još dva izložbena segmenta: Memorijal Pavla Beljanskog
(otvoren 1968) i Memorijal umetnika čijim otvaranjem 22. oktobra 1971.
godine je obeležena desetogodišnjica institucije.
Tokom pedeset godina postojanja, Spomen-zbirku Pavla Beljanskog obišlo je oko pola miliona posetilaca iz zemlje i različitih delova sveta. Među
njima je bio i velik broj zvaničnika, poput Adolfa Lopeza Mateosa, Josipa
Broza Tita, princa Čarlsa, princeze Beatrise, Žana Kasua, Vilijama Fulbrajta,
cara Haile Selasija, Spirosa Kiprijanua, Vladimira Karađorđevića i drugih. U
tih pet decenija Spomen-zbirka Pavla Beljanskog je, neprekidno pred očima javnosti, prepoznavana kao mesto gde posetilac, upoznajući vrhunska umetnička dela srpskog slikarstva i vajarstva pr ve polovine dvadesetog veka i autore koji su ih stvarali, imao prilku da sagleda celokupnu
epohu srpskog modernizma, kao i da se upozna sa ličnošću kolekcionara
koji je sakupio ovu jedinstvenu umetničku kolekciju.
Diplomata i mecena: Pavle Beljanski (Veliko Gradište 1892 –
Beograd 1965)
Uglađen, odmerenog ponašanja, elegantno odeven, nikad bez šešira: čak
i u druženju s umetnicima čuvao je „diplomatsku“ distancu. Ipak je svetu
umetnosti posvećivao podjednaku pažnju kao i svojoj struci, diplomatiji.
Njegova naklonost prema umetnosti i kolekcionarska strast, jedina kojoj
bi povremeno javno davao oduška, formirale su se postepeno i uporedo
sa diplomatskom karijerom.
Najveći deo karijere Beljanski je proveo u kraljevskim poslanstvima u inostranstvu (u Stokholmu, Beču, Parizu, Rimu, Varšavi), a kasnije u Beogradu,
TEORIJE KULTURE
16
u diplomatskoj službi Titove Jugoslavije. Od pisara je napredovao do
opunomoćenog ambasadora, a povremeno bi dobijao i posebna zaduženja, kao što je predaja poverljivih šifara ili rukovođenje određenim resorima. Po prirodi uzdržan, u zvaničnim prilikama, privatno u još većoj meri,
kao da je sebi nametnuo mesto „čoveka u senci“, izbegavao je oko kamere i pristajao da bude fotografisan uglavnom u protokolarnim situacijama. To ipak ne znači da je bio hladan, a još manje odbojan čovek. „Znate
da mi svi Pavla nesebično volimo, jer je dobar i plemenitog karaktera kao
retko ko!“, pisao je diplomata Milutin Mirković iz poslanstva u Berlinu Pavlovom bratu Nikoli. Kada 1932. putuje u Atinu, zatim preko Kipra bro-
dom za Kairo i dalje do Luksora i Memfisa, put nastavlja preko Jerusalima,
do Damaska. Nepoznata je priroda diplomatske misije zbog koje je Beljanski putovao, ali nam se otkriva njegova ljudska dimenzija. Iz svakog
mesta koje je posetio, on šalje majci, bratu ili sestriću u Svilajnac, razglednice starina koje je obišao sa toplim pozdravima, brižnim pitanjima i uvek
napomenom da je on dobro i da za njega ne brinu.
Poznavanje pravila ponašanja u diplomatiji i iskustvo u građenju veza dovelo je Beljanskog 1945. na mesto Šefa protokola u Ministarstvu inostranih
poslova i predavača u novoosnovanoj Diplomatskoj školi. Tad je odliko-
Sp o m e n -z b ir k a Pav la B e ljansko g / N OVA M ISAO
Mladi diplomata
Period studija u Parizu, kao i boravak u starim gradovima poput Stokholma, Varšave i Berlina predstavljali su izazov i mesto gde je nastao zametak kolekcionarske strasti u racionalnoj diplomatskoj svesti mladog čoveka. Za diplomatski rad u Beču i nabavku pr ve slike savremenog autora,
vezuje se ime slikara Marina Tartalje, sa kojim je prijateljstvo trajalo od
1923. godine; te godine Tartalja slika čuveni portret Beljanskog Mladi diplomata. U pozajmljenoj uniformi sa oznakama najnižeg diplomatskog
ranga, Beljanski je pozirao za portret, koji je kasnije često izlagan, a na
Međunarodnoj umetničkoj izložbi u Barseloni 1929. odlikovan srebrnom
medaljom. U Beču je Beljanski nabavio još jednu sliku: Portret mladog
Bogoboja Atanackovića, budućeg srpskog pravnika i književnika. Pri
pomenu ovog portreta nameće se paralela između njih dvojice: obojica
su u postupcima i pisanim tragovima ostavili svedočanstvo o razumevanju rada i problema mladih slikara, kao i stav da umetnički izraz treba tražiti u okvirima nacionalne tradicije i kolektivnog iskustva sopstvenog naroda. Ovakvo, pomalo romantičarsko shvatanje, opredelio je Pavla Beljanskog da svoju kolekcionarsku strast usmeri ka mladim, neafirmisanim
autorima, zapravo njegovim savremenicima iz domovine, da postane veliki mecena i prijatelj mnogim umetnicima.
„Neposredno posle rata bio sam na dužnosti u inostranstvu i tada sam
počeo da sakupljam slike starih majstora. Srećom, 1923. napustio sam
ovaj jalov posao i odlučio sam da se posvetim isključivo sakupljanju dela
naših umetnika.“
Stvaranje kolekcije
Identitet kolekcije Pavle Beljanski je gradio do poslednjeg dana života. Od
selekcije jugoslovenskih savremenih slikara na koju se usmerio između dva
svetska rata, posle 1945. opredelio se za prvu polovinu XX veka, slikare koji
su vezani za Beograd i Srbiju, a takođe je u kolekciju uključio i skulpturu.
Kada je početkom 1929. Beljanski dobio premeštaj za Pariz, tamo zatiče
Savu Šumanovića, kao i Petra Dobrovića, Lubardu, Mila Milunovića i druge
naše umetnike koji su posle Prvog svetskog rata pristizali u „grad svetlosti“,
živeli u ateljeima na Monparnasu, izlagali u galeriji Bing, braće Bernhajm
ili kod Leopolda Zborovskog. Često su davali poslednju paru za modele
poput čuvene Kiki, Terez Trez ili Ajše, kao i za piće u Kupoli, Domu ili Ro-
N OVA M ISAO / Sp o m e n -z b ir k a Pav la B e ljansko g
tondi. Beljanski – kolekcionar uspostavio je prijateljske veze sa mnogim
slikarima, čija će se dela naći u njegovoj kolekciji. Priroda Beljanskog diplomate sprečavala ga je da druženja iz ateljea i izložbenih prostora preseli u
kafane gde se pilo i ludovalo po čitave noći. Ipak, nije bilo prepreke da im
se nađe pri ruci, da se obaveže kumstvom, preporuči njihove slike potencijalnim kupcima, priskoči u pomoć novčanom pozajmicom, ili učini neku
drugu uslugu. Pored umetničke zbirke, u Parizu je počeo da formira ličnu
biblioteku, uglavnom od knjiga iz istorije umetnosti. Od namere da se u
potpunosti posveti afirmaciji mlađih slikara, 1929. je odstupio zakratko,
kada je na aukciji u palati Druo kupio monumentalnu sliku Vlaha Bukovca
Velika Iza. Prilikom selidbe iz Pariza za Beograd (1931), u njegovom prtljagu je bilo i slika Milunovića, Čelebonovića, Konjovića i Hakmana, kao i nekoliko sanduka knjiga. Vreme provedeno u Rimu (1932–1939) smatrao je
Beljanski najsrećnijim u životu. Usijane političke prilike koje su diktirale
tempo rada u jugoslovenskom poslanstvu kao da ga nisu doticale, mada
je sasvim sigurno, kao savetnik, bio u samom centru zbivanja. U poslanstvu je obavljao više funkcija, obilazio je antikvarnice, drevne ruševine i
muzeje, dočekivao ugledne goste iz Jugoslavije, poput Stevana Hristića,
Vladimira Ribnikara ili Isidore Sekulić, pomagao u organizaciji izložbi. Naročito se angažovao povodom izložbe jugoslovenskog slikarstva 1937. na
kojoj su bila predstavljena dela većine slikara iz njegove tadašnje kolekcije. Pred odlazak iz Rima stigao je svojim novim „bjuikom“ da proputuje
Italiju, o čemu govori i album sa fotografijama. U Beograd se vratio 1940,
kada je rat već bio pred vratima. Sa stanom punim slika, počeo je da razmišlja o gradnji porodične kuće, gde je predvideo i prostor za galeriju.
Ratne godine je proveo u Beogradu sa majkom, odvojen od ostatka porodice koji se sklonio u Svilajnac. Milana Beljanski umire 1942, a dve godine
kasnije, septembra 1944. od zalutalih bombi nasumice bačenih na Svilajnac, izginulo je 7 članova porodice.
Nakon porodične tragedije u Beljanskom se rodila želja da zaveštanjem
kolekcije zauvek obezbedi sećanje na porodicu Beljanski. U nadi da će to
moći da ostvari u Somboru, izložio je zbirku u tamošnjem muzeju, u oktobru 1945. godine. „Putovanje železnicom iz Dubrovnika u Sombor zaista
nije prijatno. Ali kad sam stigao u Sombor i video Muzej savremene jugoslovenske umetnosti, nisam ni momenta požalio što je Sombor tako daleko
od Dubrovnika, i što sam morao sedeti u železnici puna dva dana i pune
dve noći da bih mogao posmatrati slike jugoslovenskih majstora koje su
sa toliko stručnosti, znanja, takta i ukusa raspoređene u izložbenim dvoranama. Ova galerija savremenih jugoslovenskih slikara toliko me iznenadila, zagrejala i oduševila da se sad ne bih kajao da sam u Sombor morao
– pešačiti....“ zabeležio je istoričar umetnosti i likovni kritičar Kosta Strajnić u knjizi utisaka somborske izložbe 24. oktobra 1946. godine.
Od 1952. do 1957. deo zbirke Pavla Beljanskog bio je izložen u Muzeju grada Beograda, u nadi da će ova kuća uspeti da obezbedi prostor za njeno
trajno izlaganje. U Politici Siniša Paunović komentariše kako se o pitanju
zbirki u kojima su zastupljena dela „savremene moderne umetnosti“ između dva svetska rata „može reći da postoji svega jedna potpuna – kolekcija Pavla Beljanskog.“ Tokom pet godina trajali su pregovori o poklonu Pavla Beljanskog Muzeju grada Beograda, uz njegovo insistiranje da
se zbirka prikazuje kao celina, a ne deo neke stalne muzejske postavke,
jer je samo tako bilo moguće očuvati njenu celovitost. Do konačnog rešenja za svoju zamisao Beljanski je došao tek 1957. godine, kada je utočište
za svoju umetničku zbirku našao u Novom Sadu. n
TEORIJE KULTURE
van Ordenom jugoslovenske zastave II reda – jednim od mnogobrojnih
značajnih odlikovanja koja je tokom karijere primio. U tom periodu često
je vodio protokol poseta šefova vlada i drugih državnika koje su tokom
šeste decenije bile učestale jer je Jugoslavija uspostavila diplomatske odnose sa mnogim državama, poput Grčke, Italije, Švajcarske, Francuske i
Egipta, kao i u procesu formiranja Pokreta nesvrstanih; ulogu u tim procesima imao je i Beljanski. Diplomatsku karijeru je zvanično završio 1. oktobra
1958. ali je svojim znanjem i profesionalnom rutinom i dalje učestvovao u
protokolarnim aktivnostima državnog vrha. Uvek spreman da doprinese
stvaranju pozitivnog utiska o svojoj zemlji, Beljanski je dopustio da umetničkom slikom iz njegovog salona bude ukrašena rezidencija etiopskog
cara Hajle Selasija tokom njegove posete Beogradu (1970). Takođe je vodio protokol posete meksičkog predsednika Adolfa Lopeza Mateosa i
predsednika Josipa Broza Tita Novom Sadu i Spomen-zbirci (1963).
17
• • • Foto: Branko Stojanović
Dva narcisa, pisac i čitalac, neće dozvoliti da
ostanu bez knjige, kao svoga ogledala u kojem
jedan ogleda svoje lice dok je piše, a drugi
panično traži sopstveno, čitajući je. To nadmetanje u narcizmu je beskrajno i ne može tek
tako nestati samo zato da bi u svojoj kuknjavi
uživali proroci propadanja.
KREATIVNI POGONI
Vida Ognjenović
Literatura spasava lepotu života
Razgovarala: Gordana Draganić Nonin
Mi iz nekog razloga odbijamo da shvatimo da identitet nije čelična osovina ličnosti, ili nacije, već proizvod
različitih uticaja i okolnosti. Identit se odnekud doživljava kao neka tvrđava u koju treba da se zatvaramo,
a zaboravlja se pritom da je moderni čovek proširio svoja sredstva komunikacije do neslućenih razmera,
20
da više jedva da ima u šta da se zatvori
V
ida Ognjenović ove jeseni ima pune ruke posla. Sa tihom ali upornom istrajnošću postiže sve: organizaciju Kongresa Međunarodnog PEN
centra po prvi put u našoj zemlji, po njenom libretu je komponovana opera Mileva, u njenoj dramatizaciji i režiji pozorišna publika će u novembru
ponovo doživeti Seobe Miloša Crnjanskog čime će Srpsko narodno pozorište obeležiti vek i po postojanja. U razgovoru za Novu misao otkriva nam
da je od rođenja bila hiperaktivna što je bio razlog da je roditelji ranije
upišu u školu, ali ni škola, kao ni kasnije dva završena fakulteta, nisu uspeli
da smire njen uvek radoznali duh i neiscrpnu energiju
• Nedavno završen Kongres Međunarodnog PEN-a, prvi put organizovan u
Srbiji, pokazao je koliko je danas u svetu velika moć reči. Na Kongresu je donet i Proglas koji će braniti, uslovno rečeno, manje jezike i manje kulture u nestajanju, s jasnom porukom da postoji neverovatna snaga jezika i kulture u
svetu u poređenju s mizernom moći vojske, bankarstva, birokratije i vlada.
Možete li rezimirati koliko je važan ovaj Proglas za svetsku kulturu uopšte?
Vida Ognjenović: Ovaj proglas je bitan pre svega zato što nije samozadovoljan, proizišao iz jalove kabinetske teorije, ni iz još jalovije političke
korektnosti. To je oštar protestni glas pisaca uzrokovan nagomilanim nezadovoljstvom masovnom pragmatizacijom svake nadgradanje, u pr vom
redu jezika, kulture i umetnosti. U tom proglasu je rečeno da je jezik ljudske vrste mozaična struktura sastavljena od mnoštva jezičkih varijanti i da
gušenje jezika kojima se služe brojno mali narodi, ili homogene grupe,
predstavlja jezički imperijalizam. Jezik je najsavršenije i sveobuhvatno
sredstvo upoznavanja i razumevanja sveta, otuda i njegova moć. Zato
svaka zloupotreba jezika, a one su brojne i različite, u naše vreme najčešće su političke i religijske, jeste pr va stepenica na putu u opasnu kulturnu
retardaciju, što je plodno tle za svakovrsne manipulacije i ucene.
Osim toga u proglasu je reč o tome da sušta primenjivost ne sme da bude činilac umetničke vrednosti, uostalom stvaranje i upotreba predmeta
oko nas takođe treba da je pitanje slobode izbora.
• Da se na samom početku razgovora zadržimo još na Svetskom kongresu
međunarodnog PEN-a jer je skup bio od izuzetnog značaja za naše društvo
zbog više stvari. Čini se da je jedna od presudno važnih i ta da je kreirana balkanska mreža od 13 PEN centara što se nikada ranije nije desilo. S obzirom na
to da uvek složenu situaciju na Balkanu, gledamo i kroz istoriju i kroz sagledavanje samo poslednje dve decenije, koliki je značaj povezivanja balkanskih
PEN centara i koja će biti njihova misija u narednom periodu?
Vida Ognjenović: Balkanska PEN mreža treba da bude mogućnost da se
organizuje življa književna komunikacija među susednim kulturama na
ovom prostoru. Da se razvije brža i zanimljivija razmena knjiga, da se
ostvare bolji prevodilački miljei u različitim sredinama i da se uspostavi
veći broj redovnih zajedničkih književnih skupova i festivala. Zatvaranje u
kulturne granice i jezik kojim se služi mali broj ljudi nužno provincijalizuje
i ograničava obrise književnog dela. Situacija je sada takva da naši susedi
našu književnost, baš kao i mi njihovu, najčešće upoznajemo preko engleskih prevoda. Zar to nije malo previše zaobilazno.
• Na književnom festivalu Free the word koji je bio jedna od propratnih manifestacija Kongresa i koji je paralelno održan u Beogradu, Novom Sadu i Nišu,
publika je mogla da čuje mnoštvo svetskih jezika, izvorno, neposredno od pisaca koji su došli iz svih krajeva sveta. Upravo su ti programi pokazali koliko
nisu u pravu današnji katastrofičari koji su se obrušili na knjigu smatrajući da
će nje nestati zbog novih tehnologija. Gostojući u Novom Sadu na festivalu, Vi
ste čitavu tu situaciju „spasavanja“ knjige i literature nazvali Dva narcisa...
Vida Ognjenović: Da, na svečanom otvaranju Kongresa PEN-a pročitala
sam svoj pozdravni tekst o večitom neraskidivom dvojništvu između dva
narcisa: pisca i čitaoca. Toj čvrstoj sprezi tehnologija po mom mišljenju ne
može ništa, jer će je taj dvojac nadmudriti i učiniti da se knjiga i tehnologija uzajamno pomažu a ne isključuju. Tim tekstom sam zapravo pozvala
katastrofičare koji svoju misaonu snagu zasnivaju na torpedovanje dobrih pretpostavki, da pređu na našu stranu i proreknu sopstvenu propast.
Lite r atur a sp as av a l e p otu ži vot a / N OVA M ISAO
KREATIVNI POGONI
• • • Foto: Branko Stojanović
21
Ne, rekla sam, dva narcisa, pisac i čitalac, neće dozvoliti da ostanu bez
knjige, kao svoga ogledala u kojem jedan ogleda svoje lice dok je piše, a
drugi panično traži sopstveno, čitajući je. To nadmetanje u narcizmu je
beskrajno i ne može tek tako nestati samo zato da bi u svojoj kuknjavi
uživali proroci propadanja. Još sam u tekstu ohrabrila čitaoca da nikad ne
ustukne pred tim ogledalom ako u njemu otpr ve ne nađe sve crte svoga
lica, nego nek nastavi da zagleda pomno i radoznalo, poverljivo i kritički,
blagonaklono i sumjičavo, pronaćiće se sigurno, jer sve što mi pisci pišemo jeste upravo o njemu, čitaocu.
• U kulturnim krugovima Novog Sada, već nedeljama vlada svečarsko uzbuđenje jer nas, nakon 30 godina, prvi put u rekonstruisanoj zgradi Srpskog narodnog pozorišta, očekuje nekoliko prvorazrednih događaja u čast jubilarnih
N OVA M ISAO / Lite r atur a sp as av a l e p otu ži vot a
150 godina postojanja ove pozorišne institucije. Naravno, na prvom mestu je
svetska premijera opere Mileva za koju ste napisali libreto, na osnovu vaše
drame Mileva Ajnštajn objavljene 1998. godine. Dakle, šta Vam je donelo to
novo iskustvo, pisanje libreta?
Vida Ognjenović: Šta da vam kažem, i ja sam nestrpljivo, s uzbuđenjem,
ali i sa zebnjom očekivala susret te opere s publikom, jer nisam baš lako
krenula u taj posao. Morala sam da se za to dobro pripremim. Iščitala sam
gomilu libreta koja su napisana po literarnim delima (Evgenije Onjegin,
Verter, Karmen, između ostalih), i pregledala brojne kasete sa snimcima
opera, da bih proučila kako se stvara ta vrsta teksta. Ta šansa da se ogledam u pisanju libreta mi je dragocena sama po sebi, ali stvarno, najveća
vrednost u tom mom iskustvu je upravo prilika da sarađujem sa umetni-
KREATIVNI POGONI
• • • Foto: Branko Stojanović
Priznajem, za mene su probe najprivlačniji deo pozorišta.
Taj virtuelni praizvor predstave, to mesto gde se stvarnost i
mašta oštro bore za primat, gde se obične stvari iz probe u probu
preoblače u najneobičnije pojave, gde se od plošnog opisa
rečima mogu osetljivim glumačkim aparatom izazivati prave,
22
autentične emocije.
jih je došla, kao i razgovora sa savremenicima koji su Milevu poznavali,
profesorka nije imala baš mnogo materijala. Nije, na primer, znala da su
Mileva i Albert imali kćerku pre braka kojoj se izgubio svaki trag, kao ni
mnoge druge pojedinosti iz njihovog života. Sve je to otkriveno kasnije
kad je otvorena Ajnštajnova lična arhiva u Prinstonu i kad su počele da izlaze knjige prepiske, dnevnika i drugih dokumenata, na osnovu kojih je
napisano nekoliko odličnih biografskih knjiga o Ajnštajnu, u kojima je i
Mileva naravno dobila dosta mesta. Tada sam ja odlučila da napišem novu dramu o Milevi Marić- Ajnštajn. Ona je objavljena u Stubovima kulture
1998, a izvedena na sceni Narodnog pozorišta, 2001. godine. Iako to nije
dokumentarna drama, ipak u osnovi, zasnovana je na podacima o životu
Mileve i Ajnštajna. Nije bilo lako sažeti taj obimni materijal u libreto. Kompozitorka je morala da ga skraćuje, inače bi opera trajala četiri sata. No
priča je ostala, a ona je dovoljno potresna da bude podloga za melodijsko bogatstvo i dubinu muzičkog zahvata.
• Malopre ste već spomenuli da Vam je bio dragocen rad sa Aleksandrom Vrebalov. Kakva je bila saradnja?
com tako eruptivnog dara i sposobnosti da se izbori za svoje ideje, kao
što je Aleksandra Vrebalov. I dobro je što je njena opera došla u ruke pravih majstora svoga posla, kao što su reditelj Ozren Prohić i dirigent Aleksandar Kojić koji su sa orkestrom i pevačima napravili tako uzbudljivu
predstavu.
• O Milevi Marić je bilo malo literature u vreme kada ste pisali dramu o njoj.
Nekoliko godina kasnije objavljena je njena i Albertova prepiska sa Helenom
Savić, a tek nedavno i njena prepiska sa kumovima u Novom Sadu. Da li je taj
dramatičan odnos između dva vrhunska naučnika, odnos koji se preplitao i u
radu, braku, roditeljstvu, prijateljstvu, i kojem je upravo Mileva ostala verna, i
pored razvoda, do kraja života, sada bilo zahtevno preraditi za operu?
Vida Ognjenović: Ja sam u dva maha pisala drame o Milevi Marić-Ajnštajn. Pr vo TV dramu, 1972, tada mahom na osnovu dokumentarne knjižice Desanke Trbuhović, profesorke matematike koja je nekoliko godina
provela sa porodicom u Cirihu i tamo se zainteresovala za život svoje sunarodnice, Mileve Marić. Osim školskih i nekih drugih dokumenata do ko-
Vida Ognjenović: Inspirativna, zaista. Ta čudesna kompozitorka je svojim idejama u nekoliko razgovora olujno rasterala moje dvoumljenje da li
ću uspeti da uradim taj libreto. Zadivila me njena iskrena opsednutost
tom temom. Po svemu što je rekla, videlo se da ona tom poslu prilazi s
nekim usijanim, skoro bolnim uverenjem da to mora da uradi, zato jer je
sudbina Mileve Ajnštajn privlači upravo nekom bezdanom osećajnošću
te neobične i hrabre žene. Bezobalnost Milevinog žrtvovanja i njeno tragično gubitništvo na mnogim planovima samo muzikom može da se
umetnički dosegne i razume, govorila je Aleksandra. Ponešto sam već bila čula od njene muzike, znala sam da je uspešna, ali sam je na pravi način
otkrila tek kad mi je dala neke svoje novije CD snimke. Satima sam slušala
tu sasvim osobenu, vanserijsku muziku, te neobične kompozicije zvučnih
spirala u katkad tek naznačenim, potmulim tonovima, koji se zakovitlaju i
iznenada snažno nahrupe i suvereno osvoje prostor. Slušala sam tu muziku zamišljajući da su to uzorci intonacija za arije i dijaloge buduće opere.
Neke sam zvuke zaista kasnije prepoznala u orkestarskim pasažima.
• Nakon četvrt veka, ponovo režirate Seobe Miloša Crnjanskog. Probe predstave traju u Srpskom narodnom pozorištu koje se odlučilo da ovim velikim
Lite r atur a sp as av a l e p otu ži vot a / N OVA M ISAO
Životopis
Vidа Ognjenović je odrаslа i školovаlа se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu zаvršilа je u Vrbаsu, а gimnаziju u Sremskim Kаrlovcimа. Diplomirаlа je
nа Kаtedri zа opštu književnost nа Filološkom fаkultetu u Beogrаdu 1963.
i nа Odseku zа režiju beogrаdske Akаdemije zа pozorište, film i televiziju
1965. Postdiplomske studije je zаpočelа u Pаrizu nа Sorboni, а mаgistаrski
rаd iz teorije i prаkse odbrаnilа je nа Univerzitetu u Minesoti, SAD 1972.
godine.
Bila je аsistent nа FDU u Beogrаdu, direktorka Drаme Nаrodnog pozorištа,
kao i stаlni reditelj u tom pozorištu. Kаo profesor po pozivu, predаvаlа je
nа univerzitetimа u Los Anđelesu, Čikаgu, а u okviru predаvаčkih turnejа
obišlа je u nekoliko mаhovа, kаo gost predаvаč, sve veće univerzitete
SAD. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kаo i veliki broj televizijskih i rаdio režijа, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovimа. Nаpisаlа je veliki broj drаmа, koje su doživele više postаvki i brojnа izvođenjа,
а objаvljene su u rаzličitim izdаnjimа. Kаo reditelj gostovаlа je u mnogim
pozorištimа širom bivše Jugoslаvije, а rаdilа je i izvаn nаše zemlje.
delom obeleži vek i po drame u jubilarnoj sezoni. Već se zna da će Vuka i Pavla Isakovića tumačiti Branislav Lečić i Nebojša Dugalić. Treba ponovo oživeti
večne teme kojima se Crnjanski bavio. Šta je u Vama pobudilo izazov da ponovo režirate Seobe; ima li nešto što želite drugačije da predstavite na sceni,
nešto što bi po Vama, trebalo istaći u današnjem trenutku?
Vida Ognjenović: Ideja je potekla od Uprave pozorišta, to nije moja inicijativa, ali sam je rado prihvatila iako naše vreme nije nimalo naklonjeno
složenim predstavama s brojnim ansamblima i mnoštvom stručnih saradnika. Seobe Crnjanskog bih režirala u svakim uslovima i sa velikim i malim
ansamblom i sa jednim glumcem koji bi igrao sve uloge i na sceni i na livadi. Zašto? Nisam sigurna da je ovo neki striktan odgovor, ali zato što
Seobe Crnjanskog smatram remek delom i svaku priliku da taj roman ponovo čitam i razmišljam o toj povorci zagonetnih ljudi i žena koji se probijaju kroz neobične predele poetičnih metafora, doživljavam kao izuzetnu.
Seobe su prozna poema o neodoljivosti utopijskih lutanja, o privlačnosti
patnje i nostalgije, o nežnosti nadanja i gubitništva. Drugačije radim bezmalo sve, izuzev osnovne linije priče.
Seobe se moje nastavljaju večno, kaže u trenutku najveće slabosti Pavle
Isaković. Tako je i bilo. Upravo ovaj naš, današnji trenutak je dokaz za to.
Naše je vreme obeleženo voljnim i nevoljnim preseljenjima i lutanjima,
ništa manje nego osamnaesti vek u koji je Crnjanski smestio radnju svog
romana. Zato sam predstavu izmestila iz striktno obeleženih vremenskih
okvira. Priča koju pričamo događala se i ranije i sada, a izvesno je događaće se i ubuduće. I to je ono što želim da istaknem.
• „Iako svi jedva čekamo premijere, ja često sa izvesnim otporom idem prema
tom danu“ – napisali ste u eseju Pisac i reditelj u istoj ličnosti obrazlažući
da je za Vas upravo proces nastanka predstave, probe sa glumcima, onaj period kada se tekst „upisuje u vreme, prostor, kontekst ideja i značenja“...
N OVA M ISAO / Lite r atur a sp as av a l e p otu ži vot a
Objаvilа je četiri knjige proze: zbirke pripovedаkа Otrovno mleko mаslаčkа,
(Prosvetа, Beogrаd, 1994) i Stаri sаt (Prosvetа, Beogrаd, 1996), Nаjlepše priče
Vide Ognjenović (Prosvetа, Beogrаd, 2001), Prava adresa (Dnevnik, Novi Sad,
2007); romаne Kućа mrtvih mirisа (Prosvetа, Beogrаd, 1995), Preljubnici
(Stubovi kulture, Beograd, 2006) i Posmatrač ptica (Arhipelag, Beograd,
2010), kao i sedаm knjigа drаmа: Melаnholične drаme, Kanjoš Macedonić,
Devojkа modre kose, Setne komedije, Milevа Ajnštаjn, Jegorov put, kаo i sаbrаne drаme u tri knjige Drаme I, II, III, i Don Krsto. U izdanju Arhipelaga
2007. godine objavljeni su i njeni eseji Nasuprot proročanstvu.
Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sа
prepoznаtljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Kаrlovci, znаčаjni
kulturni i duhovni centаr srpskogа nаrodа, а vreme je drugа polovinа 19. i
prvа 20. vekа, vreme u kojem su Kаrlovci doživeli i procvаt i propаdаnje.
U srpsku pripovetku onа nа velikа vrаtа uvodi svet ruinirаnih i gotovo zаborаvljenih Sremskih Kаrlovаcа, u kojem su pored Srbа, nаšli utočište i
Nemci, Jevreji, Mаđаri, Rusi...
Dobitnik je mnogih znаčаjnih književnih nаgrаdа zа književni i pozorišni
rаd. Izmeću ostаlih dobilа je: nаgrаdu Prosvete zа knjigu godine (1994),
Andrićevu nаgrаdu zа pripovetku (1995), nаgrаdu Brаnko Ćopić zа prozu
(1996), nаgrаdu Lаzа Kostić zа romаn (1996), nаgrаdu Pаjа Mаrković Adаmov zа prozu (1997), nаgrаdu Romаndа Serbikа zа prozu (1998), nаgrаdu
Stefаn Mitrov Ljubišа zа književno delo (1999), nаgrаdu Stаtuetа Joаkim
Vujić (2001). Dobitnik je i brojnih nаgrаdа zа režiju, predstаve i tekst drаmа.
Prozа i drаme su joj prevođene nа engleski, mаđаrski, mаkedonski i nemаčki jezik.
KREATIVNI POGONI
• • • Vida Ognjenović i Adam Zagajevski
23
KREATIVNI POGONI
• • • Foto: Branko Stojanović
24
Ta šansa da se ogledam u pisanju libreta mi je dragocena
sama po sebi, ali stvarno, najveća vrednost u tom mom
iskustvu je upravo prilika da sarađujem sa umetnicom tako
eruptivnog dara i sposobnosti da se izbori za svoje ideje,
kao što je Aleksandra Vrebalov. I dobro je što je njena opera
došla u ruke pravih majstora svoga posla, kao što su
reditelj Ozren Prohić i dirigent Aleksandar Kojić koji su
sa orkestrom i pevačima napravili tako uzbudljivu predstavu.
Vida Ognjenović: Priznajem, za mene su probe najprivlačniji deo pozorišta. Taj virtuelni praizvor predstave, to mesto gde se stvarnost i mašta
oštro bore za primat, gde se obične stvari iz probe u probu preoblače u
najneobičnije pojave, gde se od plošnog opisa rečima mogu osetljivim
glumačkim aparatom izazivati prave, autentične emocije. Probe su, rekla
sam više puta, uspele onda kad postignemo da se naš misaoni i emocionalni angažman izdvoje u prostore izvan Dekartovog sistema. Prave, zahuktale, dobre probe imaju nečeg zavereničkog u načinu okupljanja saradnika. Međusobno sporazumevanje na probama je sasvim različito od
bilo kog drugog. Odvija se u specifičnom žargonu, najčešće potpuno nerazumljivom za nekog ko nije unutar zavere. Volim tu mistiku proba, jer u
njima ništa nije do kraja propisano, ništa predvidivo, ništa izvesno, a bezmalo sve je moguće.
Lite r atur a sp as av a l e p otu ži vot a / N OVA M ISAO
sažetošću poetskog iskaza. Za ono što jedan dobar stih obuhvati,
KREATIVNI POGONI
• • • Klaudio Magris i Vida Ognjenović
Poezija je za mene čitalačka književna gozba. Fascinirana sam
izrazi i pokrene, potrebne su stranice i stranice proznog izlaganja.
Neko je rekao da je poezija univerzalni jezik sveta. Delim to
mišljenje i dodajem da je poezija jezik kojim se nalazi put do
25
razumevanja onog neiskazivog dela sveta.
• Tokom devedesetih, upravo u vreme kada smo osećali najveće posledice totalitarnog režima i kada je rat buktao na prostoru bivše Jugoslavije, objavljene
su Vaše prozne knjige, prvo 1994. godine zbirka priča Otrovno mleko maslačka, a odmah sledeće godine i roman Kuća mrtvih mirisa. Šta je za Vas u
tim godinama predstavljalo pisanje, umetničko stvaranje u središtu sveopšteg
razaranja?
Vida Ognjenović: Možda to jeste bilo i neka vrsta begstva u nekakvu drugost. U svetove koje mogu sama da proučavam i raspoređujem. Skupljala
sam i prepravljala neke pripovetke koje sam već bila objavila. Dovršila roman koji je godinama stajao u beleškma. Očigledno, bila mi je nužna neka
totalna zaokupljenost nečim što je sasvim različito od naše tadašnje svakidašnjice. Uostalom, to je bilo vreme kad sam bila bez posla, dakle imala
sam dosta vremena za rad na rukopisima.
• A da li možete da se setite trenutka u detinjstvu u kom ste prepoznali da je
književnost nešto veličanstveno, umetnost koja se ne ostavlja? Da li je to bila
neka konkretna knjiga ili neki drugi doživljaj?
Vida Ognjenović: Pr va velika, mislim po obimu, knjiga koju sam pročitala bio je zanimljiv roman Karik i Valja, prevod sa ruskog, imena pisca se više ne sećam. Imala sama tada, mislim svega šest godina i bila već na kraju
pr vog onovne. Mene su znate dali u školu znatno pre vremena, jer nisu
mogli drugačije da savladaju moju hiperaktivnost, mada to ni u školi nije
postignuto. Karik i Valja je roman o dvoje dece, bratu i sestri, koji su kradom
ušli u laboratoriju svoga dede, čuvenog naučnika i probali neki njegov izum,
prašak za smanjivanje. Uzeli su malo praška i otišli u park da se igraju. Malo zatim su se smanjili do veličine mrava, tako da su se kući vraćali ceo
dan i dobar deo noći, savlađujući teške prepreke u vidu guste prašume
grmlja, bežeći od čudovišta kao što su leptiri, i obilazeći zastrašujuće nebodere kao što je dr veće. Videli su ogromne divove, svoje roditelje i čuli
nesnosnu buku od njihovog dozivanja. Odazivali su se uzalud, ali su morali da se drže podalje od njih i drugih gorostasa, svojih rođaka i suseda
koji su u svakom trenutku mogli da ih zgaze. Bajka se sretno završila. Deca su stigla do dedine laboratorije, uzela nekoliko kapi specijalne vodice
protiv dejstva onog praška, obradovali svoje i ispričali im neobičnu priču
o svojoj avanturi. Opisivali su im čudesa koja su videli, posmatrajući prirodu izbliza i to kako su shvatili koliko su o njoj malo znali. Danima sam posle čitanja te knjige oprezno, na prstima hodala po travnatim delovima
N OVA M ISAO / Lite r atur a sp as av a l e p otu ži vot a
našeg dvorišta, pazeći da ne zgazim nekoga ko se smanjio. Moja baka je
strahovala da su to početni znaci nekog ludila kod mene, pa je pokušavala da me urazumi. Nije sirota znala da je moje ludilo urođeno. Tada sam
shvatila da je literatura nešto mnogo veće i lepše nego sve što se oko nas
zbiva i to me uverenje više nije napuštalo.
• Da li volite poeziju? Napisali ste esej Odbrana poezije o prijatelju koji je
strastveni čitalac i veliki znalac poezije. No, u tom eseju, iz dijaloga između
vas dvoje, vidi se da ste i Vi veliki poznavalac.
Vida Ognjenović: Poezija je za mene čitalačka književna gozba. Fascinirana sam sažetošću poetskog iskaza. Za ono što jedan dobar stih obuhvati, izrazi i pokrene, potrebne su stranice i stranice proznog izlaganja.
Neko je rekao da je poezija univerzalni jezik sveta. Delim to mišljenje i dodajem da je poezija jezik kojim se nalazi put do razumevanja onog neiskazivog dela sveta.
• U vremenu kada je malo ko od naših intelektualaca govorio u odbranu
osnovnih ljudskih prava, morala i drugih vrednosnih merila, ćutanje je najmanje bilo Vaša intonacija. Ernesto Sabato, argentinski književnik koji je bio
jedan od velikih autoriteta u vremenu koje je za njegovu zemlju bilo od presudnog značaja je napisao da „pisac mora biti nepotkupljivi svedok svog vremena“. Da li nama danas, po Vašem mišljenju, nedostaju ljudi čija reč ima u
javnosti „težinu“, u koje možemo imati „bezobalno poverenje“?
Vida Ognjenović: Među našim savremenicima ima izvanrednih intelektualaca, ali javnost ne poseže za njihovom analizom i procenom. Naše
KREATIVNI POGONI
• • • Foto: Branko Stojanović
26
društvo ide u duboko klasno raslojavanje na svega dve klase: sirotinju i
nekoliko supermilionera koji mogu da kupe moć i razne druge indulgencije. Pošto malo koji intelektualac, ni u svetu, a kamoli kod nas može da
svojim radom dosegne gornju klasu, ostaje nam da smo sirotinja i da se
zadovoljavamo izborenom slobodom govora iako znamo da to što govorimo nosi vetar dok karavani prolaze putem koji im određuje novac. Verujm da nas budući revolucionari još samo gledaju, ali...
• Najnoviji roman Posmatrač ptica o mudroj ludi Vasi Lukiću, odnosno Vasji
Ivanoviču Kirovu pohvala je usmenom pripovedanju, ali i priča o identitetu.
Uporedo sa pričom o njegovoj neobičnoj porodici, u romanu je isprična i priča
o istoriji srpske železnice. Jesu li naši identiteti, još od daleke druge polovine
19. veka, isprepleteni kao beskonačne pruge?
Vida Ognjenović: Jesu, naravno, ali mi iz nekog razloga odbijamo da
shvatimo da identitet nije čelična osovina ličnosti, ili nacije, već proizvod
različitih uticaja i okolnosti. Identitet se odnekud doživljava kao neka tvrđava u koju treba da se zatvaramo, a zaboravlja se pritom da je moderni
čovek proširio svoja sredstva komunikacije do neslućenih razmera, da više
jedva da ima u šta da se zatvori.
• „Između života i literature neprestano se odvija žestoka utakmica u prerušavanju običnih stvari u čudo, pa čas pobedi jedno, čas drugo“ bila je omiljena
maksima glavnog junaka Kirova. Da li navijate za čudo?
Vida Ognjenović: Da, verujem. Talenat je čudo, i ljubav je čudo, i maleni
insekt svitac je čudo i dobar stih, takođe. n
Lite r atur a sp as av a l e p otu ži vot a / N OVA M ISAO
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
Portret: Darinka Nikolić
Živeti teatar
Razgovarala: Nataša Gvozdenović
Foto: Branko Stojanović
Ljudi koji rade u kulturi, kao i umetnici, pokušavaju na razne načine i dovijaju se da osvoje neki prostor,
ali to nije sinhronizovana pojava. U tom smislu sam rekla da se kultura ubija. A da bi bilo bolje,
potrebno je da država definiše kulturnu politiku, jedino tako se stvara drugačija klima od ove u
28
kojoj se guši kreativni potencijal
S
a urednicom pozorišnog časopisa Scena razgovaramo o tome kako
politika neminovno utiče na naše živote, o pozorištu kao fascinaciji. O vrhunskim pozorišnim činovima kadrim da nas prenesu u druge stvarnosti.
O neophodnosti uspostavljanja jasnog koncepta kulturne politike, promeni kulturne klime koja bi otvorila prostore kreacije i donela dugoočekivanu promenu- vratila život u naša pozorišta.
• Pozorištem ste se dugo bavili kao pozorišni kritičar, niz godina uređujete časopis za pozorišnu umetnost Sterijinog pozorja Scena, tačan ste dijagnostičar i poznavalac pozorišnih zbivanja na ovim prostorima. Kako je tekao razvoj Vaše karijere?
Darinka Nikolić: Moja profesionalna priča je zapravo paradigma i indikator svega što se dešavalo na ovim prostorima. Posle studija počela sam
da radim u Dnevniku, u Novosadskoj hronici, i bila sam najgori novinar, nisam znala šta tamo da radim, a niko mi nije ni davao neke konkretne zadatke. Moj pr vi urednik Lazar Vasić, na primer, ludeo je što sedim u redakciji! ‘’Idi traži vesti!’’, vikao je, a ja nisam znala kuda da idem i kakve vesti
da „tražim“. I tako sam odlazila u kulturne institucije: Galeriju Matice srpske, u pozorište, jer sam tamo znala ljude i – donosila vesti koje je Vaske, i
ne čitajući, prosleđivao kulturnoj rubrici: „Nosi to Kujundžiću!“ I tako sam
ja tavorila sve dok moja koleginica Gordana Divljak Arok, inače tada već
vrlo afirmisana novinarka kulturne rubrike, nije odlučila da ode na duži
period u Australiju i Miodrag Kujundžić, urednik, tražio je da ja pređem u
kulturu. Tako sam se ja, konačno, našla na svom terenu. Bio je to svojevrstan presedan u Dnevniku, jer niko nije samo tri meseca radio u hronici i
prešao u kulturu, ali je taj presedan meni mnogo značio.
Otprilike godinu dana nakon mog dolaska u Dnevnik, „dogodilo“ se Titovo pismo, odnosno obračun sa takozvanim liberalima i ja sam, ne samo
zbog političkog (a i životnog) neiskustva, već i zbog nekog ličnog osećaja
za pravdu, stala na „pogrešnu“ stranu. Svi mi koji smo tada tako mislili i
glasali, sklonjeni smo sa dotadašnjih radnih mesta, a mene su poslali u
unutrašnju političku rubriku (sic!) da, bez prava na potpis, redigujem tekstove naših dopisnika iz vojvođanskih mesta. To uglavnom nisu bili profesionalni novinari, već ljudi iz opštinskih partijskih komiteta, ne naročito
pismeni, i tako sam ih ja redigovala jedno vreme. Zatim, kada je politička
klima malo „otoplila“, vratili su me u kulturu, gde sam se najviše bavila
pozorištem. Dogodilo se, nekako u to vreme, da me tadašnji urednici lista
Pozorište – Petar Marjanović i Zoran Jovanović, pozovu da pišem. Tako
sam se, zapravo, „infiltrirala“ u teatar koji je bio moja opsesija od detinjstva i pravi razlog mog opredeljenja za novinarstvo. Pisala sam pr vo hroničarske tekstove, vesti, inter vjue... Kujundžić je bio neprikosnoveni pozorišni kritičar u to vreme i jedino kad on otputuje ili se, eventualno, razboli,
ja sam pisala nešto kao pokušaj kritike. Mnogo kasnije, kada se on već polako spremao za odlazak u penziju, ja sam počela zaista da pišem pozorišnu kritiku.
Posle „slučaja Golubnjača“ bila sam kažnjena, ponovo su me poslali u
unutrašnjopolitičku rubriku i tamo, kao ne baš pouzdana politički, pisala
sam neke razgovore sa ženama/radnicama, a nadnaslov rubrike je bio,
koliko se sećam: ‘’Žena danas i ovde’’. Kada su se strasti smirile, a trajalo je
to možda i desetak godina, počela sam ponovo da pišem o pozorištu.
U međuvremenu, dakle tokom tih desetak godina, u Letopisu Matice srpske sam pisala pozorišnu kritiku zahvaljujući mojim prijateljima Sveti Jovanovu, Vladi Kopiclu i naravno Bošku Ivkovu koji je bio glavni urednik
Letopisa i govorio mi: „Piši, a sve ostalo ostavi meni, ja ću srediti sa političarima.’’ Veoma sam im zahvalna zbog toga.
Kada je počelo divljanje Miloševića, tadašnji urednik u Dnevniku bio je
Dragan Radević, sporadično sam pisala pozorišnu kritiku, ali sam uglavnom uređivala Tv dodatak, što sam doživljavala kao prilično poniženje,
jer sam prezirala tu vrstu „žanra“. A onda se na političkoj sceni pojavio Otpor i moja koleginica Snežana Miletić i ja, naravno, potpuno svesne onoga što radimo i posledica tog čina, objavljujemo vest da Otpor organizuje
Ži ve ti teat ar / N OVA M ISAO
KREATIVNI POGONI
koncert Šakom u glavu. Bez obzira na to što tekst nije bio potpisan, sve je
bilo na moju odgovornost, glavni urednik je „prepoznao“ autora teksta
(Snežu) i tako smo se obe jednog divnog, sunčanog oktobarskog dana,
našle na ulici. Kakvo olakšanje! Jer, nije bilo baš prijatno sedeti u Dnevniku i slušati zvižduke onih koji dole protestuju, a bilo je i pomalo licemerno
raditi u toj ustanovi, a uveče ići na proteste, lupati šerpama i zviždati ispred sopstvene kuće.
Ali, kako se to ne tako retko događa u životu, otvorila se druga priča: pokrenut je list Vojvodina, koji je bio u privatnom vlasništvu, i moj prijatelj i
kolega Miša Ramač me je zvao da pišem za taj list. Tu sam ostala sve do
petooktobarskih promena i još malo, a kada je Pera Petrović postao glavni
urednik u Dnevniku, ja sam se, na njegov poziv, vratila, pisala i uređivala.
29
• Urednica ste Scene jednog od najrelevantnijih časopisa na ovim prostorima. Mnoge značajne ličnosti su uređivale scenu Jovan Hristić, Slobodan Selenić, Meša Selimović...
Kako je biti na tragu Mešinog Derviša u vremena smutnje i nenadanja?
Darinka Nikolić: Teško. Velika odgovornost je u pitanju, pa se nekad postidim kad vidim ko je sve uređivao Scenu pre mene. I teško je i lako, jer
svi oni koji su vodili Scenu ‘’utabali’’ su put; zato je taj časopis ono što danas jeste. U vreme kad je nastala Scena je bila jedan od retkih časopisa za
pozorišnu umetnost u zemlji. U Hr vatskoj je Prolog uređivao Slobodan
Šnajder, a postojao je i časopis Dubrovnik koji se nije bavio isključivo pozorištem. Ja sam veoma zahvalna Mileti Radovanoviću, tadašnjem direktoru Sterijinog pozorja, koji me je, kada je prethodna urednica Vida
Ognjenović otišla u diplomatiju, pozvao da uređujem Scenu. Moram da
kažem da uživam u tom poslu. Ne mogu da pišem više, dosadila sam sama sebi, čini mi se da se ponavljam, jednostavno – ispisala sam se. Uređivanje mi pričinjava veliko zadovoljstvo i može da bude veoma kreativan
posao. Ne kažem da je svaka Scena kreacija, ali postoje brojevi na koje
sam veoma ponosna i za koje mi je zadovoljstvo što sam ih potpisala.
• Nedavno ste izjavili da je loše stanje u kulturi rezultat jednog smišljenog ubijanja kulture ne samo kod nas, već i u Evropi. Kao neko ko promišljeno prati
zbivanja na različitim scenama gde osećate preokret ili šta će doneti svežu
krv u punom smislu?
Darinka Nikolić: Iskreno, ne vidim svetlo na kraju tunela. Postoje zemlje
sa dugom i bogatom kulturnom tradicijom kao, na primer, Francuska, Nemačka, Velika Britanija... i tu je kulturu teško uništiti uprkos „naporima“
potrošačkog društva; ona, kao korov, nađe put, možda i zato što su to i
veoma bogate zemlje, pa se nađe i za kulturu. Ali i zato što tamo, ipak,
postoji svest o tome šta kultura jeste i kakav je njen značaj za društvo.
Ovde, kod nas, posle svih lomova – skraćivanja države, ratova, bombardovanja, Miloševićeve diktature... na sceni je ubijanje kulture koje traje.
Mislim da ni ova nova vlast nije ništa suštinski uradila za kulturu, a to pre
svega država mora da uradi. To nije stvar jednog ministarstva, to je stvar
ukupne državne politike, a ova država nema jasan i definisan odnos
N OVA M ISAO / Ži ve ti teat ar
spram kulture, sem onog deklarativnog; ona, jednostavno, nema nikakvu
kulturnu politiku. Ljudi koji rade u kulturi, kao i umetnici, pokušavaju na
razne načine i dovijaju se da osvoje neki prostor, ali to nije sinhronizovana pojava. U tom smislu sam rekla da se kultura ubija. A da bi bilo bolje,
potrebno je da država definiše kulturnu politiku, jedino tako se stvara
drugačija klima od ove u kojoj se guši kreativni potencijal. Uzmimo na primer Srpsko narodno pozorište (u kojem vodimo ovaj razgovor), koje u
2011. godini obeležava 150-tu godišnjicu. Ma koliko to možda zvučalo patetično, ipak je reč o najstarijem pozorištu u zemlji, a ono je u očajnom
stanju, u održavanje zgrade nije uloženo gotovo ništa otkako je sagrađena, a i produkcija je pod velikim znakom pitanja. Obećani novac, kako za
rekonstrukciju zgrade, tako i za produkciju u jubilarnoj sezoni, još nije sti-
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
30
gao, ali ja odbijam tvrdnje da je u pitanju novac; u pitanju je generalna
nebriga spram sopstvene kulture. To je strašno i to je samo jedan primer.
Ova država verovatno ne zna šta će pre, „zapušava“ rupe, ispravlja greške
prethodnih vlasti, koleba se u svojim ambivalencijama između nacionalizma i demokaratije, sluđena je, a u takvim okolnostima kultura je uvek
‘’poslednja rupa na svirali’’.
• Puno putujete, nedavno ste bili u Poljskoj, Pariz je vaša redovna stanica. Kakva je naša pozorišna stvarnost iz tog drugačijeg kulturnog i civilizacijskog
konteksta?
Darinka Nikolić: U Poljsku sam pozvana da budem član žirija na Festivalu klasike koji se održava u mestu Opole i koje ima odlično pozorište. Polj-
ska je, što se pozorišta tiče, u rangu sa nemačim teatrom. Oni imaju generaciju relativno mladih, odličnih reditelja koji su đaci Kristijana Lupe i koji
stvaraju čudesne predstave. Neke od njih smo videli na Bitefu, a ono što
sam imala prilike da vidim na Festivalu je fascinatno. Pozorište, u jednom
mestu koje je mnogo manje od Novog Sada, izgleda sjajno, ima izvrsno
osmišljen repertoar. Poljska je zaista zemlja velike kulture i to se oseća na
svakom koraku, a to je mene fasciniralo.
U Pariz odlazim privatno, a sticajem okolnosti imam tamo prijatelje koji
se bave pozorištem. U Parizu je reditelj Miloš Lazin, koji godinama radi tamo i iz razgovora s njim znam da je i tamo veoma teško kad je kultura u
pitanju. U Francuskoj, ako ste reditelj, a niste svetski vrh, napravite predstavu u sopstvenoj produkciji i onda pokušavate da je prodate; tako funkcioniše sistem. Da biste radili u Komedi fransez, morate biti u najmanju ru-
Ži ve ti teat ar / N OVA M ISAO
Ovde se dogode s vremena na vreme neke sjajne predstave, pretežno u
Beogradu, Novom Sadu, Urban napravi u Subotici sjajne stvari, ponegde
zaiskri nešto, ali to sve deluje kao „oteto“, kao da je nastalo uprkos opštoj
kulturnoj klimi.
• Na otvaranju ovogodišnjeg Bitefa rekli ste da još uvek osećate uzbuđenje
pred početak festivala. Šta je ono što održava plamen?
Darinka Nikolić: Verovatno ljubav, ne znam. Zaražena sam pozorištem
otkad znam za sebe, a verovatno je u pitanju i neka vrsta infantilnosti...
No, ja sam čak ponosna što sam sačuvala gledalačku nevinost, što me nije „pokvarilo“ profesionalno praćenje pozorišta. Jer, uvek najpre emocijom, „stomakom“, primam pozorišni čin. Tek onda dolazi racionalizacija. I
verujem da je to pravi put..
Sterijino pozorje je bilo „moj univerzitet“. Ja sam ga pratila gotovo od početka – sa stepeništa, galerija... Na razne načine, i iz različitih „uloga“, činim to već pola veka. Taj je festival za mene uvek praznik. Na Pozorje su
dolazila najbolja pozorišta iz Jugoslavije, sa najprovokativnijim predstavama, a „zlatno doba“ Pozorja je počelo dolaskom Georgija Para za umetničkog direktora i selektora (to je bio zaista preokret u istoriji Pozorja), a
nastavio ga je Vladimir Stamenković. To vreme, svojim autorskim poetikama, obeležili su „teroristi“, kako ih je nazvao Josip Vidmar: Ljubiša Ristić
i Dušan Jovanović, Dejan Mijač u to vreme postaje (i ostaje) „klasik“ naše
teatarske scene, baš kao i Mile Korun, potom stižu i Goran Stefanovski i
Slobodan Unkovski, Egon Savin, nešto stariji od njih Ljubiša Georgijevski... Naravno, i pre toga smo na Pozorju gledali značajne predstave, a ja
veoma dobro pamtim pr vo pojavljivanje Ace Popovića u „čarapama od
sto petlji“... Čudo! Šok! Zatim je počeo Bitef i preko ta dva festivala, imali
smo kompletan i kompleksan uvid u najaktuelnija svetska pozorišna dešavanja. To je nešto što se taloži kao iskustvo, kao bogatstvo.
i Zorica Jevremović. Odlazila sam na probe i imala priliku da vidim kako
radi jedan, zaista, genije. Subotica je u to vreme bila centar evropskog
pozorišnog sveta, tamo je vrilo od kreativnosti. To je ono što pamtim i što
me je stvarno nosilo godinama kao iskustvo, kao emocija i potpuno izmenilo i preokrenulo moje dotadašnje poimanje pozorišta. Kreativnost,
podignuta na n-ti stepen! Sve je tako funkcionisalo.
S Ristićem je bilo divno i baš jednostavno sarađivati! Sećam se Ju-festa i
ciklusa Balkanske tragedije... Ljubiša je radio Cara Edipa. Nisam bila na probama, a i nije ih baš bilo u klasičnom smislu, glumci su radili nekako sami
ili u paru (pored sobe u kojoj sam ja sedela radili su Inge Apelt i Rade Šerbedžija, prolazili tekst, dogovarali se...) Ljubiša leti od scene do scene, radi se paralelno nekoliko predstava, a ja ne znam kako da napravim taj
program za Edipa... ne znam šta on ima na umu... Kada sam ga konačno
uhvatila, na tren, on mi je u svom stilu odgovorio: ‘’Ma, ti to sve znaš, to ti
je Čaušesku!’’ ‘’Kakav Čaušesku, Edip?’’... Lupala sam glavu, tražila neku logiku, napisala tekst i odnela ga Lazi Stojanoviću koji je bio urednik kataloga Festivala. Na sreću, bio je zadovoljan. Tako sam bila gurnuta u situaciju
u kojoj sam morala da se snalazim i oslanjam na neku intuiciju, ali to je bila i situacija za neku vrstu kreacije i slobode.
• Kako provodite vaše vreme mimo pozorišta, kada ste slobodni?
Darinka Nikolić: Opet u pozorištu. Jesam u penziji, ali radim programe
za Srpsko narodno pozorište. To su klasični programi – spram institucije,
uređujem Scenu...Ostatak vremena sam s porodicom, imam dve kćerke,
jedna od njih živi u Parizu, zato idem tamo, imam unuke... n
Zaražena sam pozorištem otkad znam za sebe, a verovatno je
• Koja je onda, vama najdraža, najvažnija pozorišna avantura u kojoj ste učestvovali?
u pitanju i neka vrsta infantilnosti... No, ja sam čak ponosna
Darinka Nikolić: Nemam dilemu, odmah ću vam reći – to je moj rad kod
Ljubiše Ristića. Bila je (opet, za promenu) neka frka u Dnevniku, da li ću
ostati ili će me otpustiti i Ljubiša me je pozvao u Suboticu, gde je bio
upravnik subotičkog pozorišta i KPGT-a. Ja sam pravila programe i sređivala dokumentaciju KPGT-a, taj posao su pre mene radile Borka Pavićević
profesionalno praćenje pozorišta. Jer, uvek najpre emocijom,
N OVA M ISAO / Ži ve ti teat ar
što sam sačuvala gledalačku nevinost, što me nije „pokvarilo“
„stomakom“, primam pozorišni čin. Tek onda dolazi
racionalizacija. I verujem da je to pravi put...
KREATIVNI POGONI
ku Vasiljev, da biste bili u Odeonu morate biti, recimo, Bob Vilson. Teško
je probiti se. Pariz jeste najveći kulturni/pozorišni centar u Francuskoj, ali
oni imaju i regionalne nacionalne centre: u Kaenu radi Erik Lakaskad...
Njegova triologija Čehova koja je igrana na Bitefu bila je za mene pravo
otkrovenje; imate Nađa koji radi u Orelanu... Opet govorimo o jednoj
grandioznoj kulturi. Generalno, ne mogu reći da je francusko pozorište
sjajno, ali ako u „ponudi“ imate Vilsona, Bruka, Lakaskada, Šeroa, Planšona, Nađa... onda ipak imate vrhunsku teatarsku ponudu. Pri tom, tamo je
zastupljen pluralizam raznih estetika, produkcijskih modela, vrhunski
kvalitet s jedne i ono što je prosečno s druge strane.
31
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
Kako vratiti publiku u institucije kulture
32
Publiko, dobro došla!
Piše: Ivana Jovanović Arsić
B
udući da je javna administracija i dalje osnovni izvor finansiranja kulture u Srbiji, pitanje kvaliteta, pristupa sadržajima i adekvatnosti tih programa ima ne samo umetničku i kulturnu već i snažnu društvenu dimenziju.
Demokratizacija kulture kao jedno od načela civilnog društva podrazumeva dostupnost kulturnih sadržaja svima, ali i kreiranje i ponudu adekvatnih programa. Analizom i evaluacijom navika i potreba konzumenata
kulturnih programa (posetilaca, gledalaca, slušalaca...) pokreću se pitanja
stvarnih kulturnih potreba pripadnika tranzicionog društva i njihovog
(ne)sklada sa aktuelnom ponudom.
Savremeno društvo organizovano je tako da za pojedinca primat nad posedovanjem materijalnog kulturnog dobra ima težnja za doživljajem, za iskustvom stečenim prisustvovanjem/posmatranjem kulturnog sadržaja. Za sve
manje slobodnog vremena kojim raspolaže savremeni čovek, kultura se danas takmiči sa nadmoćnim suparnicima, sektorom zabave i sporta. U ovoj
maratonskoj trci pred kulturnim radnicima su izazovi koji podrazumevaju
posedovanje visokog stepena kreativnosti i umeća, ali pre svega spoznaju
realnih mogućnosti i potreba današnjeg korisnika kulture. Naše životno
okruženje je u stanju permanentnih promena, pa je ključno pitanje može li
kultura ići u korak sa njima, ili, čak, biti njihov predvodnik i pokretač?
Evropska iskustva na ovom polju ukazuju na postepeni ali neumitni prelaz od države kao osnovnog finansijera kulturne produkcije ka diversifikaciji resursa i sve većem stepenu održivosti kulturnog proizvoda u tržišnoj
areni uz industriju zabave i sport. Neophodan je precizan koncept svake
institucije kulture i njene kulturne politike, kao i politika kreiranja nove i
očuvanja postojeće publike.
Udruženje Kulturis, okrenuto podsticanju međunarodne kulturne i obrazovne saradnje, uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu Vojvodine,
koji je prepoznao značaj ulaganja u razvoj i edukaciju publike, organizuje
ciklus seminara namenjenih zaposlenima u kulturnom sektoru sa ciljem
da se pokaže da kvalitetni, nekomercijalni programi mogu da privuku
pažnju publike ukoliko naučimo da pravilno komuniciramo sa svojim ciljnim grupama. Tokom oktobra i novembra u prostoru Kulturnog centra
Vršac, Kulturnog centra Zrenjanin i Gradske biblioteke u Pančevu,
predstaviće se eminentni stručnjaci iz Velike Britanije, Španije i Mađarske,
koji će preneti svoja pozitivna iskustva kada je u pitanju vraćanje publike
u kulturne institucije. Laslo Hemrik, načelnik Odeljenja za edukaciju Muzeja Ludwig u Budimpešti, upravo na uspešnom primeru rada ovog muzeja ukazaće na neophodnost uspostavljanja komunikacije i čvrstih veza sa
publikom. Ludwig, muzej savremene umetnosti u Budimpešti, organizuje
od 2001. godine edukativne programe širokog spektra. Značajno mesto
u okviru edukativnog programa, osim estetskih sadržaja, zauzimaju teme
ak tuelnih društvenih, kulturnih i medijskih fenomena i njihov uticaj na
umetnost. Savremena umetnost zahteva ak tivan pristup, reakciju gledaoca, usled čega se edukacija temelji na dijalogu između umetničkog dela
i posmatrača. Između ostalog, Muzej Ludwig raz vio je program lifelong
learnig for all koji podrazumeva segmentiranu ponudu u okviru porodič-
nog paketa koji je prilagođen svim generacijama, od najmlađih do najstarijih; poseban dan za posetu porodica s malom decom; program „Šoljica
čaja” za starije posetioce, itd.
U novembru će se održati predavanje na kojem će Anhel Mestres, direktor Transit projectes iz Barselone i jedan od vodećih stručnjaka za izradu
strategije razvoja i održivosti kulturnih instiutcija, skrenuti pažnju da je
kultura kapital građana i ukazati kako je moguće transformisati lokalne
domove kulture u savremene kulturne centre na primeru katalonskih institucija kulture. One su uspele da se prilagode socijalnim i ekonomskim
promenama španske tranzicije i postanu referentne insitucije na lokalnom, regionalnom, a neke čak i na međunarodnom nivou, da uspešno
analiziraju kulturne potrebe i interesovanja publike, prilagode svoje programe novim zahtevima i privuku nove korisnike.
Ciklus se završava izlaganjem Ričarda Hedlija, nezavisnog konsultanta i
stručnjaka za razvoj publike iz Velike Britanije, koji će ukazati na izazove
pred kojima se nalaze kulturne institucije u savremenom društvu: da li se
kultura može izboriti za svoju poziciju i koje instrumente mogu koristiti
zaposleni u kulturi? Ričard Hedli je menadžer i producent brojnih festivala i
kulturnih događaja sa preko 20 godina iskustva u pomaganju kulturnim
institucijama da definišu svoje ciljeve i smernice, da oblikuju svoje planove i sprovedu ih u konstruktivne rezultate. Jedan je od osnivača Evropske
mreže za razvoj publike (Audiences Europe Network), a svojevremeno je
vodio i agenciju Marketing: umetnost, koja je pr va kreirala i uvela sistem
skladištenja i analize informacija o korisnicima/publici.
Osim odgovara na pitanje čemu nas uče rezultati kolega iz evropskih zemalja, okosnica ovih edukativnih programa su podizanje svesti o kulturi kao
novoj ekonomiji XXI veka i o kulturnom proizvodu kao tržišnom proizvodu
koji bez svog konzumenta gubi svrhu. Važno je reći da zaključci evropskih
intitucija kulture idu u prilog racionalizaciji ljudskih i materijalnih resursa,
potenciranju kreativnosti i inovacija i upotrebi novih tehnologija u cilju održavanja postojećih i kreiranja novih korisnika. Neophodno je takođe istaći
važnost saradnje unutar sektora, što bi dovelo do racionalnije raspodele i
potrošnje budžetskih sredstava za kulturu i ostavilo, nadajmo se u skorijoj
budućnosti, prostora da se ponuda segmentira, a kultura napreduje na lestvici vrednosti zrelog demokratskog društva i, štaviše, bude alatka u svrhu
inkluzije marginalizovanih grupacija i grupa sa posebnim potrebama. n
Pub liko, d o b ro d ošla ! / N OVA M ISAO
Intervju: Aleksandar Kojić, dirigent opere SNP-a
KREATIVNI POGONI
Muzika ne trpi površnost
Razgovarao: Adrian Kranjčević
Foto: Branko Stojanović
Dirigovanje nije posao, jer posao je nešto što možda volite ili ne volite, na šta ste primorani zbog materijalne
egzistencije ili zbog porodice itd. Ovo je poziv, ovo je nešto na šta ste pozvani da to baš vi uradite, baš u vreme
u kojem se nalazite. Ja to tako doživljavam...
33
A
leksandar Kojić (Novi Sad, 1984. godine) diplomirao je i specijalizirao
dirigovanje na FMU u Beogradu 2008. godine u klasi prof. Bojana Suđića
a usavršavao se u Beču na Univerzitetu za muziku i izvođačku umetnost,
kod prof. M. Stringera, D. Hardinga i V. Kirađieva. Na početku studija bio je
angažovan za mesto korepetitora hora u ansamblu AKUD Branko Krsmanović, a kasnije u toku studija i za mesto korepetitora hora RTS-a, kao i
N OVA M ISAO / Mu z ik a n e tr p i p ov r šn os t
Simfonijskog orkestra RTS-a. Učestvovao je u radu majstorskog kursa prof.
Uroša Lajovica na temu Betovenovih simfonija, održanog u Beogradu.
Horsko dirigovanje usavršavao je u Majncu na evropskom horskom festivalu u radionicama G. Gruna, F. Berniusa i E. Ortnera. Tokom usavršavanja
u Beču 2007. i 2008. godine sarađivao je sa orkestrom Češki virtuozi iz Brna
sa kojima je izvodio dela simfonijske i operske literature.
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
težno kompozitor manjih formi. Ova opera, iako je pisana za veliki ansambl,
ona je po svojoj suštini kamerna, jer je sama Milevina priča, kao i drugih likova koji su oko nje, veoma, intimna i umnogome potresna.
• Kakva atmosfera vlada u celokupnom ansamblu uoči premijere ovog nesumnjivo najznačajnijeg projekta SNP-a u njegovoj novijoj istoriji?
Aleksandar Kojić: Priprema ovog dela od strane ansambala je veoma temeljna. Ljudi se po prirodi svojoj boje nepoznatog. U ovom slučaju to
znači da ima mnogo članova ansambala SNP-a koji nisu imali do sada dodira sa modernom muzikom i sa avangardnim jezikom. To je jezik kojim
većina izvođača ne govori i koji im je stran, pa su sa te strane, u samom
početku dok smo studirali partituru, postojale neke prepreke, ne u smislu
odbojnosti prema delu, već u otkrivanju sopstvenih nedostataka. Ovo je
delo koje zahteva poseban način pevanja i sviranja, ima mnogo detalja,
orkestarskih kolorita, efekata... Na nekim mestima ima nestandardnih načina pevanja poput sprachgesang-a, konkretnog govora u službi muzike,
veoma ravnih tonova, kakve nalazimo u pevanju muzike starih majstora...
Tako da je to jedno umereno eklektično delo sa jasnim ličnim pečatom
koje će nesumnjivo naći svoj put do publike.
34
• Koliko je na Vas uticala tematika na kojoj se bazira ova opera i kakvo je Vaše
mišljenje o sagi porodice Marić-Ajnštajn?
U avgustu 2009. sa grupom istaknutih novosadskih muzičara, snimio je
dečji balet Aleksandre Vrebalov Udovičina metla (The widow’s broom).
Od 2007. do 2009. godine bio je zaposlen u Srednjoj muzičkoj školi Isidor Bajić
u Novom Sadu na mestu dirigenta sredjoškolskog simfonijskog orkestra.
Od oktobra 2009. aktivno sarađuje sa eminentnim novosadskim gudačkim
orkestrom Camerata academica. Sa njima je premijerno izveo delo Igra drvenih štapova za hornu i gudače Isidore Žebeljan. Pored ovih izvodio je i dela
Šnitkea, Maksimovića, Sov tića i drugih. Od decembra 2009. angažovan je
kao asistent dirigenta opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu,
a od marta 2010. je stalni dirigent Opere SNP. Na njegovom operskom repertoaru nalaze se između ostalih Verdijeva Travijata i Trubadur, Pučinijevi
Boemi, Pikova dama Čajkovskog, Rosinijev Seviljski berberin, Mocartov Don
Đovani i Donicetijeve Pozorišne zgode i nezgode.
• Kako je izgledala Vaša priprema i sam rad na operi Mileva kompozitorke
Aleksandre Vrebalov, kao i komunikacija sa kompozitorkom?
Aleksandar Kojić: Moja priprema je tekla pažljivo, u neprestanoj korespondenciji sa autorkom, putem elektronskih medija, budući da ona živi u
Njujorku. Nismo mogli da dočekamo da se sretnemo u septembru i da usavršimo neke detalje. „U hodu“ se mnogo stvari kreira, bilo da se tiče orkestarskih boja, balansa ili drugog. Ona delo ima u sebi, ali sama uviđa potrebu za promenom nekih delova. Zajedno smo takva mesta nivelisali, kreirali,
tako da su kompletni ansambli i ja kao njihov dirigent bili deo aktivnog
stvaranja dela. Pisanjem dela njegovo stvaranje nije stalo. To je ono što razgraničava pripremu nekog dela živog autora, od dela naših predhodnika.
Aleksandra Vrebalov je izuzetno poznata kompozitorka kako kod nas tako i
u svetu, a njen stil i jezik kojim ona progovara kroz muziku je publici veoma
primamljiv. Budući da je ovo, ipak njen operski prvenac, ovde izvire nešto
potpuno drugačije u mnogim segmentima, s obzirom na to da je ona pre-
Aleksandar Kojić: Veoma me je uzdrmala priča Mileve Marić-Ajnštajn,
budući da sam se za njen život ranije površno interesovao, isključivo u
kontekstu pr ve supruge Alberta Ajnštajna. Kada sam saznao da Aleksandra želi da ja izvedem njenu pr vu operu i kada smo razmenili nekoliko
mejlova, krenuo sam više da istražujem. Pročitao sam iscrpnu studiju R.
Milentijević, u izdanju Matice srpske, koja se bavi između ostalog tematikom razotkrivanja nekih činjenica koje nisu bile poznate široj javnosti, a
tiču se prepiske između Mileve i Alberta za vreme njihovih studija, to je
ono što je najbitnije, jer se i u samoj operi ceo pr vi čin bazira na vremenu
dok su živeli u jednoj harmoničnoj vezi koja je samo tako izgledala, a na
kraju se ispostavilo da je vrlo tragična. Povest Milevinog života je ostavila
na mene utisak i kao njenog sugrađanina, jer je Mileva naša novosađanka
koja je, kao što znamo živela u Kisačkoj ulici, ona je šetala ulicama kojima
mi šetamo i deo je nekog našeg etra, nekog našeg vazduha i hleba koji
delimo i sa te neke, da se ne izrazim politički, lokal-patriotske strane sam
veoma vezan za njen lik, a sa Alek sandrom Vrebalov sam prijatelj tako
da se tu negde rađa nešto što je iznad samog dela i što će nadam se dati
rezultat.
• Kada ste odlučili da svoj život posvetite dirigovanju i ko je na Vas uticao da
se posvetite ovom pozivu?
Aleksandar Kojić: Da se posvetim dirigovanju odlučio sam pre bombardovanja Novog Sada 1999. godine, negde 1997–1998. godine, budući da sam
od malena išao u pozorište i bio sam, što se kaže, inventar SNP-a. Zanimalo
me je šta se događa u orkestarskoj rupi, dakle ono što se ne vidi na sceni,
šta to ljudi dole rade i šta radi taj gospodin što do pola viri, koja je zapravo njegova uloga. Upoznao sam u to neko vreme maestra Imrea Toplaka
koji je do danas moj veliki mentor, učitelj i, mogu slobodno da kažem, prijatelj i on mi je tada dao par nekih saveta. Tada sam bio veoma mali i nisam
mogao da ih shvatim, ali sam negde primio tu poruku, da bi bilo dobro da
Mu z ik a n e tr p i p ov r šn os t / N OVA M ISAO
• Dugi niz godina pevate u crkvenom horu Sveti Stefan Dečanski u koji ste
ušli još za vreme školovanja u Bajiću. Šta za Vas predstavlja pevanje u ovom
horu i saradnja sa njegovim umetničkim rukovodiocem Tamarom Petijević?
Aleksandar Kojić: Predstavlja više od samog pevanja i mnogo više od samog druženja. U taj hor sam došao sa 15 godina i u njemu sam naučio mnogo o umetnosti, kulturi, pevanju, muzici i životu. Naučio sam se ukusu. Jedna
izuzetno dobra grupa mladih ljudi, da kažem intelektualaca u povoju, nalazila se tamo. Zajedno smo pevali na bogosluženjima. Prvenstveno jedna vrlo stabilna duhovna vertikala za čoveka koji je u mladim godinama.
• Još za vreme studija na FMU bili ste angažovani više puta na pripremi važnih projekata hora i simfonijskog orkestra RTS-a. Koliko je za vas bilo značajno što Vam je kao mladom muzičaru bilo omogućeno da sarađujete sa ovim
ansamblima?
Aleksandar Kojić: Da, jako je bitno da se mladom čoveku koji želi da se
bavi dirigovanjem da šansa. Kao što kaže slavni maestro Jagušt: „Ne mogu
vas naučiti da vozite bicikl, ako nemate bicikl. Mogu da vam pričam kako
se okreću pedale, ali to nije to.“ U dirigovanju se upravo o tome radi: instrumentalni solista je sam sa svojim instrumentom u sobi i od njega zavisi
koliko će na njemu vežbati, do kog će nivoa u svom umetničkom razvoju
stići, dok dirigent mora da vežba sa ansamblom koji je ispred njega, a to
nije nimalo ni lako ni prijatno, ni za samog dirigenta, ni za ansambl. Stoga,
davanje šanse da se ostvari kontakt između ruku, gesta, mimike, dakle
onoga što dirigent ima u sebi i rezultata koji ansambl proizvodi, treba da
se dogodi što ranije. Meni se to na svu sreću dogodilo, budući da na FMU
nisu bili najsjajniji uslovi za neki praktični deo muzičkog obrazovanja. Zbog
toga mi je bilo veoma važno da se dobro pripremim za susrete sa ansamblima RTS-a. Pr vi moj dodir je bio sa horom i to pripremanje Mocartove
Velike Mise u c-moll-u u novoj redakciji koju je uradio Helmut Riling. Bio sam
tada za taj projekat asistent maestra Suđića koji me je i pozvao da učestvujem na pripremama. Nije mi bilo svejedno, jer je dan pre toga bila završena velika turneja sa maestrom Jaguštom. Kasnije me je maestro Suđić
u više navrata zvao da spremam simfonijski orkestar RTS-a kako za njegove nastupe, tako i za gostujuće dirigente. To su bili veoma zahtevni projekti i pravi put za početak ostvarivanja odnosa sa ansamblom. Radostan
sam što mogu da kažem da sam nakon probe Simfonije br.4 A. Bruknera
dobio aplauz simfonijskog orkestra RTS-a, što mi je kao dvadesettrogodišnjaku tada izuzetno mnogo značilo.
• Recite nam nešto više o periodu vašeg usavršavanja na Univerzitetu za muziku i izvođačku umetnost u Beču?
N OVA M ISAO / Mu z ik a n e tr p i p ov r šn os t
Aleksandar Kojić: Ja sam u dva navrata odlazio u Beč, tokom 2007. i 2008.
godine. Bio sam u klasi profesora Marka Stringera dirigenta američkog porekla koji zajedno sa maestrom Urošem Lajovicem drži katedru za dirigovanje na ovom univerzitetu. Profesor Stringer je nastavljač tradicije Leonarda Bernštajna čiji je bio dugogodišnji prijatelj i asistent.
Budući da sam ja, između ostalog, veliki poštovalac Bernštajnovog stila,
lika i dela bilo mi je izuzetno značajno da se usavršavam upravo kod ovog
profesora. Usavršavanje je podrazumevalo „suvu“ dirigentsku praksu prilikom koje smo imali probe sa orkestrom sa kojim smo prolazili veliki broj
dela. U tom okruženju gde je svuda oko vas muzika, da li je to koncert
simfonijskog orkestra, opera, kamerni ansambli, ulični svirači koji tako
precizno sviraju da prosto morate da zastanete da ih saslušate, bilo je zaista inspirativno boraviti. Upravo tu sam iskristalisao odnos sa ansamblima i komunikaciju sa orkestrom te pokušao da naslutim i ustanovim jezik
kojim orkestarski muzičari i pevači govore, a to je bilo neophodno za bavljenje dirigentskim pozivom.
• S obzirom na to da ste jednom prilikom izjavili da muzika ne trpi površnost,
šta za Vas znači dobra interpretacija i koji su preduslovi za njeno ostvarenje?
Aleksandar Kojić: Ovo pitanje je, po meni, veliko i značajno... Mislim da
se radi samo o ubedljivosti. Dakle, uzmimo jedan primer,između izvođenja Betovenove Simfonije br. 7, Toskaninija sa jedne i Furtvenglera sa
druge strane, ima četiri minuta razlike u finalnom stavu, jedna je ekstremno brza, a druga spora, kolokvijalno rečeno, ali su obe do same svoje srži
ubedljive i pogađaju u centar. Gde je tu Betoven u sredini, gde su njih
dvojica, to je veliko pitanje. Obojica su veliki dirigenti, dakle radi se samo
o ubedljivosti. Gustav Maler je jednom prilikom rekao da „najvažnije ne
piše u partituri“ a sa druge strane ne smemo mnogo spekulisati notnim
tekstom i proizvoljno ga shvatati. Ove sve stvari su veoma kontradiktorne
što znači da je umetnik u biti podeljena ličnost. Recimo, kada dirigujem,
moram istovremeno da se pripremim na ono što ću čuti i da odreagujem
na ono što sam već čuo. Mislim da nema prave interpretacije. Ako je interpretacija ubedljiva, ako je publika na nju odreagovala, pozitivno ili negativno to uopšte nije toliko bitno, onda je to interpretacija sa porukom.
Najgora je ona osrednjost, kad pitate nekoga posle koncerta kako je bilo
a on vam odgovori „...onako...“. To je nešto najgore... Ili da kažu da ništa
ne valja, da bučno reaguju protiv toga, ili da izađu potpuno promenjeni,
ispunjeni i da kažu da je to nešto što do sada nisu osetili.
• Da li, po Vašem mišljenju, postoje mesta u partituri, u interpretaciji partiture, na kojima možete da spustite ruke?
Aleksandar Kojić: Kada sam počinjao, sećam se tog dana kao danas, Uroš
Lajovic je pripremao Štrausovu simfonijsku poemu Tako je govorio Zaratustra, meni je bilo nešto čudno, jer je on u jednom momentu skoro prestao da diriguje i onda je posle par taktova ponovo počeo. Ja sam ga posle pitao zašto je to tako, a on mi je odgovorio: „Upamtite jednu stvar za
sva vremena, najveća umetnost u dirigovanju je znati kada ne dirigovati,
osetiti kada su oni tim, celina sebi dovoljna, kada se oni jako dobro razumeju, nemojte im taktirati ispred nosa i time im smetati. Osetite to. Orkestar će vašu nameru svakako prepoznati, biće vam zahvalni i vratiće vam
stostruko.“ n
KREATIVNI POGONI
se time bavim i da je to u suštini, a i danas to tvrdim, jedini poziv kojim bih
se bavio. To nije posao, jer posao je nešto što možda volite ili ne volite, ili ste
primorani zbog materijalne egzistencije ili zbog porodice itd. Ovo je poziv,
ovo je nešto na šta ste pozvani da to baš vi uradite, baš u vreme u kojem se
nalazite. Ja to tako doživljavam. Upisao sam fakultet i tako je krenulo savladavanje uzbrdice. Kasnije sam se upoznao sa maestrom Urošem Lajovicem,
koji je strahovito uticao na mene, bio je tada šef-dirigent Beogradske filharmonije i ja sam, umesto da pohađam određena predavanja, sedeo na probama Beogradske Filharmonije i tu krao zanat u pauzama razgovarajući sa
njim. Sa partiturom na krilu pratio sam šta se na probama događa i koji je
to uopšte rezultat do kog dirigent može da dovede orkestar.
35
TEORIJE KULTURE
ILLUMInacije u Veneciji – 54. Bijenale
Lavovi i Techne
Piše: Anastazija Cepf
Svetlost i socijalno-politički odnosi jesu tema 54. Internacionalne izložbe ILLUMInazioni
– ILLUMInacije u Veneciji
36
S
vetlost i socijalno-politički odnosi jesu tema 54. Internacionalne izložbe
ILLUMInazioni – ILLUMInacije u Veneciji. Uz kritike za neumerenost, očiglednost, već viđeno, za atmosferu festivalske umetnosti gde je delo krojeno po
kvadraturi paviljona, za očigledne ustupke na liniji umetnik-kustos-država,
preko optužbe na račun američkog paviljona, američkih mišića, za megalomaniju, ružnoću i kolonizaciju okolnog prostora (tenk za koji se priča da
ga je lično Obama odobrio, iako su ideje dobre i bez zauzimanja previše
mesta), dolazimo do kakofonije italijanskog paviljona opisanog kao enterijer Berluskonijevog mozga, i izjave Lize Filips (Lisa Phillips), direktora njujorškog Novog Muzeja, da s obzirom na to da države kontrolišu izbor umetnika za svoje paviljone, one, zapravo, ne mogu uhvatiti srž umetničkih
događanja.
Ne bih želela da u senci ovih, velikim delom opravdanih kritika, ostane
nešto što je nesumljivo umnogome obeležilo ovogodišnje ILLUMInacije –
Techne, Tehnologija.
Lomljivo značenje grčke reči techne, između umetnosti, umeća i nauke,
svedoči da su se umetnost i tehnologija razdvojile ne tako davno. Reč
techne se modifikovala u reč tehnologija da bi obuhvatila značenje te
„moćnije”, praktičnije grane. Ako je tehnologija uticala na lingvističku
promenu, dakle kulturnu, zašto je teško prihvatiti ideju da će menjati i lice
umetnosti.
ginaciju da bismo mogli „barem nakratko da posumnjamo u neizbežnost
entropijske dominacije.“ Ovo delo je zapravo sjajno jer devalvira sveprisutni egocentrizam umetnika: JA, moja reklama, moj doživljaj, moj rad,
moja intima, moj profit – oholost zbog koje im se, gotovo uvek, smejemo
samo iza leđa. Cinik, iako ushićen, neće svet osloboditi patnje i parodije.
Savremeno delo ne bi trebalo biti i umetničko samo zato što samo sebe
tako naziva. Umetnost bi trebala biti (ha!) lepa, ne dopadljiva (jer vrednost
dela nije u našem osećaju dopadanja, delo postoji i bez nas) već lepa, kao
što je Aleksandrova u borbi protiv vulgarnosti duhovne, emotivne i svake
druge pustinje.
U istom prostoru Arsenala Novissimo, Federiko Dijaz (Federico Díaz), u organizaciji Centra za savremenu umetnost DOX iz Praga, predstavlja skulpturu izvan sebe (outside itself) koja u kontinuitetu menja izgled u zavisnosti
od izgleda okruženja, baš kao što živa bića to čine. Ova interaktivna instalacija donosi nov smisao Odsustvu autora jer elemente skulpture, crne sfere,
ljudska ruka nije dotakla – sastavili su ih roboti saglasno promenama svetlosti koje nastaju zahvaljujući posetiocima izložbe, njihovim kretanjima i
U fenomenalnom prostoru Arsenala Novissimo našao se projekat četiri
umetnika pod imenom Jedan od hiljadu načina da se pobedi Entropija (One
of a Thousand Ways to Defeat Entropy). Entropija je drugi zakon termodinamike. Ovakve definicije me uvek podsete na Ruždija koji je skrenuo pažnju na ono što ćemo naći u rečniku potražimo li kulturu „grupa mikroorganizama uzgajanih u hranjivoj materiji u kontrolisanim uslovima.“ Entropija je prirodno kretanje ka haosu, anarhiji i konfliktu, količina (ne)reda,
neminovni raspad narastajućeg društvenog sistema za čije je održavanje
potrebno sve više energije. Na kraju ciklusa sistem erodira i, po mišljenju
ovih umetnika, samo kreativna osoba može entropiji pružiti otpor jer
samo ona ima životnu energiju sposobnu za „stvaranje manje verovatnih
struktura koje su protivteža onim verovatnijim”. Naučno fantastična mašina Aleksandra Ponomareva (Alexander Ponomarev) iz Rusije, koju čine dve
cevi visoke osam metara napunjene vodom iz lagune, prevozi tela u ima-
L avov i i Techne / N OVA M ISAO
TEORIJE KULTURE
37
boji odeće. Progres ne postoji samo kao pogodnost svakodnevnog života i
mašina u umetnosti se ne može negirati. Dijazovi roboti stvaraju i raspoređuju oko 2000 loptica tokom svakih 12 sati i tako prevazilaze mogućnosti
ljudskog tela, odlaze van tela, izvan sebe.
Svakako jedna od najzanimljivijih ILLUMInacija je apsurdni šestodelni film
Ourhouse Natanijela Melorsa (Nathaniel Mellors), nastao u saradnji sa vizionarskom organizacijom Nomad iz Londona. Film donosi priču o porodici
destabilisanoj dolaskom Objekta koji noću jede stranice ideoloških knjiga,
a zatim ih pljuje. Porodični odnosi jesu osnova humora u TV serijama, ali
u ovoj kvazi komediji postaju baza nadrealnih događaja. Melorsov fantastični svet p(r)opagande je kombinacija filma i teatra, humora i filozofije,
satire TV serija, jezičke igre koja dostiže vrhunac u gotovo nerazumljivom
N OVA M ISAO / L avov i i Techne
dijalogu animatronske (animatronic: kombinacija animacije i elektronike,
prim.aut.) dvoglave skulpture Dijalektika Hipika (Hippy Dialectics). Dva robota Tatica i Objekat jesu dva glavna lika iz filma odlivena u lateksu. Isto
lice u različitim bojama: Tatica, nekada hipi elitista, sada „heroj radničke
klase”, iznosi umetnikova zapažanja o nedostacima u komunikaciji, ali i o
strukturama moći.
Srebrni Lav 54. Bijenala opravdano odlazi u ruke mladog umetnika Mirze
Haruna (Haroon Mirza). U Arsenalu, Nacionalnom paviljonu nekada i sada
(The national pavilion of then and now), eksperiment urađen o temi ILLUMInacija uveo me je u potpuno mračni i zvučno izolovani prostor koji neodoljivo podseća na anehoičnu sobu Univerziteta u Kembridžu koja je Kejdža
inspirisala da napravi svoje ozloglašeno, nečujno delo 4’33’’. Uz iritantan i
TEORIJE KULTURE
Pravo osveženje donela je i Švajcarka Pipiloti Rist (Pipilotti Rist) sa tri LED
ekrana i za nju neuobičajeno malim i intimnim „slikama“ renesansne Venecije čije je nebo animirano primamljivim, čak dopadljivim, a svakako psihodeličnim video zapisima.
U Korejskom paviljonu umetnik Lee Yongbaek projektom Ljubav je prošla,
ali ožiljak će zarasti (The love is gone, but the scar will heal), istražuje Moguće
kao estetsku kategoriju. Delo Slomljeno ogledalo je sačinjeno od ekrana i
ogledala koje se razbija pod naletom projektila i uz jak zvuk. Naravno,
ovo je samo iluzija razbijanja koja nam skreće pažnju na postojanje, naročito uzimajući u obzir da, kao i u japanskom paviljonu, gledamo sopstveni
odraz. Razbija se naša predstava o sebi. Po umetnikovim rečima istraživanje sopstvenog odraza u umetničkom delu je važno jer Budistički monah
i umetnik žive slično. Zahvaljujući ramovima na ekranima, ali i iluziji proistekloj iz igre ogledalima, atmosfera korejskog paviljona neodoljivo podseća
na Velaskeza, na slike Infantkinja Marija i Venera sa ogledalom. Kombinovanjem skulpture i njenog kalupa, Device Marije i Isusa u (ne)mogućim kombinacijama, u radovima nazvanim Pieta: Samo-mržnja i Pieta: Samo-smrt,
umetnik dalje istražuje varvarizam civilizacije.
38
Jedan od najpoznatijih video umetnika, Fabricio Plesi (Fabrizio Plessi), izložio je u Venecijanskom paviljonu digitalne instalacije Vertikalna Mora (Mari
Verticali). Zabavno je što sam ove godine, osim „nošenja“ oreola, hodala i
po vodi jer je isti taj video u jednoj od venecijanskih prodajnih galerija
ugrađen u pod. Još zabavnije je što je moj prijatelj u istoj toj galeriji spustio
svoj ranac nasred prostorije i, uz zamišljen, ozbiljan stav, počeo da ga promatra. Tada je jedna Francuskinja srednjih godina dotrčala i uz reči: „Sjajan
si“, takođe spustila svoju torbu. Neko vreme su tako stajali diveći se svojim
delima u ovom neplaniranom hepeningu. Oduzima dah šta sve prolazi kao
banalno, a šta kao umetnost.
prigušen zvuk upalila se kružna neonska lampa. Uporedo sa jačanjem zvuka rastao je i intenzitet svetlosti i kada sam pomislila da postaje neizdrživo, sve se ugasilo i ostala sam u mraku i apsolutnoj tišini, lišena dva tako
važna čula vida i sluha. Ipak, u prethodnom momentu, nakratko, imala sam
oreol koji i u mraku ostaje da svetli pred očima. Takva je umetnost, ona
nije laž već iluzija.
Surealne, ručno crtane animacije mlade japanske umetnice Tabaimo, kojima je dala ime teleco-soup, istražuju Sindrom Galapagosa, nekompatibilnost
ovog ostrvskog društva sa globalnim selom. Polazeći od kineske poslovice:
„Žaba u bunaru ne može pojmiti okean”, koja u japanskoj verziji ima nastavak „ali je spoznala visinu neba”, paviljon je pretvorila u bunar, a prostor
ispod paviljona u nebo. Ovakvom inverzijom je sasvim destabilisala prostor i otežala kretanje, dok je projekcijom manga animacije na iskrivljenim
i ogledalima pokrivenim zidovima fizički angažovala i nas same.
U vremenu koje je pokazalo da svako može biti umetnik (čitaj: fenomen
Los Anđelesa, Mr. Brejnvoš) kada je dovoljno imati ideju, a nije potrebno
imati umeće, nestaje prostora za manevar. Odsustvo umeća rezultira dehumanizacijom. Niko pred takvim delom, čak i uz impuls da veruje u njega,
nije siguran na šta da usmeri svoju pažnju. Upravo umeće je ono što se
kroz techne vraća tamo gde pripada – mašina i umetnost u novim, hibridnim formama.
“Kada mašine mogu to uraditi, neće biti vredno truda”. Ovako je zvučao
defetizam 1968, nakon jedne od prvih izložbi kompjuterske umetnosti
shvaćene kao signal kraja apstrakcije. Ova smela tvrdnja bila je, ispostaviće se, potpuno pogrešna.
Tako i moskovska retrospektiva Marine Abramović u Garaži (Garage Center for Contemporary Culture), koju je moguće videti do 4. decembra, predstavlja Merenje Magije Uzajamnog Pogleda (Measuring the Magic of Mutual
Gaze), performativnu instalaciju, nastalu zahvaljujući saradnji ruskih i američkih naučnika, koja meri aktivnosti mozga dve osobe u momentima međusobnog posmatranja. Vrednost Techne je upravo u toj moći da život i
telo raskrinka, učini ih razumljivijim, oda im poštovanje.
Umetničko delo (ne)poseduje svrhu. n
L avov i i Techne / N OVA M ISAO
Intervju: Mirko Ilić
Razgovarala: Danijela Halda
KREATIVNI POGONI
Babička veština spasavanja budućnosti
Svaki umjetnik, priznao ne priznao, pokušava napraviti perfektno djelo, djelo to- je- to. Ako ikada napravim
perfektno djelo, ja ću prestati raditi jer što raditi drugo kad imam to- je- to. Naša dužnost je da pomognete
tim mladim ljudima, da bukvalno budemo babica koja će im pomoći da porode to svoje dijete.
To je ono što mene zanima – biti babica. Ja sam svoje napravio
K
ljučni problem prikazivanja i analize dela nekog pojedinca jeste pitanje individualne nasuprot opšte interpretacije. Tačnije, da bismo bili u
stanju da shvatimo Mirka Ilića moramo proniknuti u njegovu ličnu istoriju. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih je pojava strip grupe
Novi kvadrat (Mirko Ilić, Radovan Devlić, Krešimir Zimonić, Igor Kordej, Ninoslav Kunc, Joško Marušić, Ivan Puljak, Krešimir Skozret, Emir Mešić i Nikola Kostandinović) bila na talasu novih dešavanja u (kontra) kulturi, zajedno sa novim talasom u rok muzici, donoseći osveženje i dašak savremenosti u sredinu koja se još borila da uhvati korak sa svetom.
Za Mirka Ilića se pisalo i govorilo da je organizacijski najsposobniji i poslovno najprodorniji član Novog kvadrata. Rođen je u Bijeljini 1956. godine.
Nakon završene Škole primijenjenih umjetnosti u Zagrebu, profesionalno
se bavi stripom, likovnim ilustracijama i grafičkim dizajnom. Godine 1975.
radio je u Zagreb filmu, zatim tri godine uređuje strip u Poletu. Najvatreniji
je podstrekač formiranja Novog kvadrata i najzaslužniji je za snažnu koheziju grupe, njen brzi rast i proboj. Ipak, danas u medijskim prikazima o M. I.
uglavnom se srećemo sa romantiziranim stereotipom odlaska iz zemlje i
uspeha.
• Rekla bih da vi niste otišli u Ameriku trbuhom za kruhom, već su vas vodili
drugi motivi a u džepu ste imali respektibilan CV. Sa 19 godina ste napravili
listu 10 najvažnijih strip magazina u kojima ćete publikovati svoj rad i uspeli
ste. Sa 26 godina, po dolasku u Njujork desilo se isto. Motivi odlaska?
Mirko Ilić: Da se vratimo na romantiziranu verziju mog odlaska. Mediji, a
to je ono što vlada ovde, su isturena ruka političara. Stvar je vrlo jednostavna. Da ovde stoka nije počela rat, a stoka je lepa reč, da stoka nije počela rat i da se sve odvijalo normalno, bili bi neki novi klinci, neka nova
muzika, što znači da ne bi slušali Džonija Štulića. Možda ponekad. Što
znači da bih ja bio nekakva fusnota ili podsetnica za nešto što se desilo
pre no što se omogućilo sve ovo danas. Na žalost, pošto se to nije desilo,
svi se vraćaju na nekakvu svetlu prošlost, koja zapravo nije bila ni tako
svetla. U toj prošlosti mi smo izidealizirani, i Džoni i ja i ovo i ono, jer je sve
između bio mrak. Ja sam već onda bio prestar da slušam Džonija, definitivno sad . Oni ga još uvek slušaju. To je kao kad ostanete da slušate Bob
Dilana do kraja života i da se ništa posebno ne desi . Prema tome, to što
kažete, izidealizirano, nema veze sa mnom, to se ovde napravilo i desilo.
Ja sam otišao u Ameriku jer imam jednu stvar koju umtnici retko imaju, ja
N OVA M ISAO / B ab ičk a veš tina sp as av anja b u du ćn os ti
sam ambiciozan. Hoću vidjeti i meriti se naspram pravih vrednosti a ne
naspram lokalnih bogova. To me ne zanima. Bilo je jednostavno.
(Zvoni telefon)
To sam ja. Hej, neću te gnjaviti, malo kasnije ćemo pričati... treba će mi dobar advokat. Krenula je ona tužba u Beogradu... Oktobarski salon, Kulturni
centar, LDP vs. ostatak sveta. Ništa, videćemo... da, da... čovek tuži mene
tuži sve ostale itd. Ne mogu sad pričati, dajem inter vju. ’Ajde, ljubim te.
39
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
njih. Ja sam imao tu sreću da me uvek neko voli. I desilo se, dok sam jednog dana šetao ulicom, da mi priđe Mario Bošnjak i malo arogantno veli:
- Hej, mali!
- Što?
- Daj navrati sutra do Starta, mogao bi ti početi raditi za nas.
I tako ja počnem raditi ilustracije za Start, koje su političke, angažovane i
tako dalje. A onda, dvije godine kasnije netko drugi opet:
- Hej, mali!... ’Si video naš magazin Danas?
40
- Jesam.
- Pa kako ti se čini?
- Užas!
- Daj dođi sutra da pričamo.
• Ovo je sad zanimljivo pitanje . Šta se dešava? Tužba je povodom?
Mirko Ilić: Ja sam napravio nov identitet Oktobarskog salona.
• Vi ste napravili i logo LDP, zar ne?
Mirko Ilić: Da. Oktobarski salon, tj. Kulturni centar je pod LDP-om. To je
njihovo, kako se zove, polje. Pošto sam ja upotrebio O s tačkom, mladi dizajner odjednom se pojavio s advokatima tvrdeći da je on napravio O s
tačkom, da sam mu ja ukrao logo i da on ima copy right na O s tačkom, ali
da nema ugovor, da nema ništa i da je to radio za Satchi & Satchi ... Znate
šta. Srbi nemaju pojma o zakonu. Ja kad vama napravim logo, logo pripada vama, vi možete s njim što hoćete. Ja ne mogu imati prava nad vašim
identitetom. Ukoliko ne postoji drugačiji ugovor, to automatski pripada
vama. Što je najgore, on tuži mene... A svaki Oktobarski salon ima nov identitet. Što nije tužio ove pre mene. Već je baš zgodno vreme, baš se nešto
dešava, pa je zgodno tužiti mene...
Da se vratimo na prvo pitanje. Dakle, ja sam veoma ambiciozan, što je ovde
vrlo retko. Što je još okrutnije, ja sam otišao u Ameriku iz obesti. Meni je
baš bilo dobro ovde. Mogao sam dobiti direktorsku poziciju i ugnjetavati
neke klince. Ali ja ostavim sve odem u Ameriku i krenem sve ispočetka.
• A da li je baš bilo sve ispočetka?
Mirko Ilić: Ne, ne... Stvar je u tome da nisam znao engleski, nisam nikog
poznavao, osim što sam imao preporuku da ostanem kod jednog slikara iz
Beograda prvih par noći dok se ne snađem, i imao sam conection sa Gloriom
Steiner. I to je bilo otprilike to.
Otišao sam jer sam shvatio da sam sa 27 godina napravio manje više što
hoću i da mi je dosadno. Znate li kako mi se zvao studio? Skraćenica je SLS
– SPORO_LOŠE_SKUPO!
I ja dobijem da radim 17-ti broj. Šta je tu vrlo važno? Ja to stalno spominjem. Veselko Tenžera, ne znam da li vam to ime nešto znači, jedan od
vodećih pametnih ljudi tamo, iz čistog mira piše u Vijesniku tekst kako je
ono što radi Novi kvadrat najavangardnije što se dešava u artu u Hrvatskoj,
u toku je s vremenom ali da to niko ne vidi. S druge strane, Tirnanić u Beogradu piše tekst u NIN-u o Novom kvadratu. Pošto sam ja ambiciozan, jer,
ja ga nazovem i sugeriram da tekst ima grešaka i da bi ih trebalo korigirati. Čujte, sad ga tamo neki klinac zove da ga ispravlja... Međutim tu je on
veliki i pita me: Šta vi radite narednih dana? Hteo bih s vama raditi jedan
intervju? Dogovorimo intervju za nedelju dana u hotelu Union u Zagrebu.
I onda peh. Zbog nevremena, avion ulijeće u provalu oblaka i nevreme pa
se Tirnanić pojavi, sa pet sati zakašnjenja, na sastanku. Ali, ja sam ga čekao!
I to je njemu bilo totalno fascinantno. A druga stvar koja ga je fascinirala
bila je sadržana u njegovoj pr voj rečenici:
- KolIko je tebi godina?
- 20 – velim ja.
A on je rekao: – U pičku materinu!
Tirnanić napiše dvije strane teksta u NIN-u o meni i Novom Kvadratu i poslije ta dva teksta mi smo postali oficijelni. Ozbiljni ljudi se počeli interesirati za naš rad. Tako da se uvek desi to da budete, uslovno, pljuvani od 50,
ignorirani od 300 i onda se desi jedan taj pravi koji vam pruži ruku.
• Uvek se desi taj jedan pravi.
Mirko Ilić: Pa, što je manje pravih, manje se dešavaju.
• Da se vratimo na 70-e. U celoj ex-yu su bile jake avangarde – Gotovac, Jerman, Stilinović, Bučan, Martek...
• To su 80-e godine, tačnije 86. Vi praktično odlazite iz stripa. Da li vam je strip
otvorio vrata i omogućio karijreru na Zapadu?
Mirko Ilić: Sven Stilinović je išao sa mnom u školu, al’ ja sam od onih koji
je više volio Mladena Stilinovića nego Jermana, i ja sam od onih koji je više volio Borisa Bučana koji radi eksperimentalne stvari u to vrijeme, pripada toj tzv. transavangardi i pr vi je napravio taj iskorak.
Mirko Ilić: Ne. Meni su najviše posla vani dale naslovne strane Danasa. Danas je u tom trenutku bio jedini pravi liberalni list i prvi je, praktično, počeo
da nagoveštava ono što će se kasnije desiti a mene su uzeli da radim za
• Šta je zapravo zanimljivo... Vaši stripovi – njihov grafizam, estetika, dedukcija, reduciranje ideje – da li postoji tu neki uticaj u smislu analitičkog odnosa
kao nasleđa Stilinovića ili Marteka...
B ab ičk a veš tina sp aš av anja b u du ćn os ti / N OVA M ISAO
KREATIVNI POGONI
41
Mirko Ilić: Da, ja sam čak radio neke stvari sa Stilinovićem. S druge strane, ja
sam čak bio fotografiran kao Slučajni prolaznik a pošto je padala kiša, shvatio
sam da ta konceptualna umijetnost i nije baš ono što mene zanima.
Međutim, mi smo imali tu sreću da odlazimo u kafiće gde su ti ljudi dolazili i gde je postojala razmena ideja. To je bio naš internet. Imao sam tu
sreću da sam mogao tu stojati i prisluškivati što oni govore. Mi smo bili
klinci i uživali smo u njima. Uhapse Gotovca jer prosi na ulici – Umjetnik u
prošnji. Svi mediji napišu kako su uhapsili umjetnika i izblamiraju policiju.
A onda se neki kreten popne na semafor i stane pišat po autima. Dolazi
policija i veli: – Je si li ti umjetnik?
- A on veli: Nisam!
- Uhapšen si!
• Zanimljiva je ta njihova užasna sudbina koja im se kasnije desila.
Mirko Ilić: Da, pošto nije bilo novaca, bila je stvar u duhovitosti, u pameti.
Niko nije očekivao da će bit bogat, već da pokaže šta može. Vrijednosti su
bile totalno drugačije. Mi smo se nadmudrivali – nadmudrivali pred ženama, nadmudrivali u radovima ... Ali to je sve bilo užasno pozitivno.
• Vi odlazite u Ameriku u trenutku kad se dešava ona poznata priča: pop vision-popularnost vizuelnog vizualnost popularnog. Elitni umetnici, analitičari, počinju da rade u polju advertajzinga i dizajna a dizajneri prelaze u polje
analitičkog. Vi u svom radu nastavljate da radite na kontinuitetu konceptualne umetnosti. Vaši radovi funkcionisu kao radovi Marteka Stilinovica. Jer, šta
je danas postkonceptualizam? Pa ideje – plakat, bilbord, naslovne strane ...
što je i u analitičkoj umetnosti takođe. Vaši radovi funkcionišu kao i radovi Marteka i Stilinovica 70-ih godina. Aproprijacija društvenog polja, kritika, problemi
društva itd. Te teme zapravo ne pripadaju dizajnu ali vi ste se poslužili dizajnom da bi kritikovali društvo. Mogli bi reći da ste vi u stvari postkonceptualni
umetnik.
N OVA M ISAO / B ab ičk a veš tina sp aš av anja b u du ćn os ti
Mirko Ilić: Pa ja sam nešto malo skromniji pa ne stavljam to – umetnik.
Znate zašto? Jedino sam stripove potpisivao rukom a nigde ništa ne potpisujem rukom jer ja nikad nisam htio biti umetnik. Kad meni kažete
umetnik,odmah pomislim na te dečke, tu ekipu. Ja imam predodžbu nekog neoprane kose, polupijanog i nema zube, a ja nikad nisam htio biti
taj. Ipak, u svojoj pr voj knjizi koja se zove Potez genija, i koja je definitivno
promenila svijest o grafičkom dizajnu, sa Steven Hellerom sam odabrao
100 radova grafičkog dizajna, a jedan od njih je i Boris Bučan.
• Radili ste i sa Miltonom Glaserom, autorom čuvenog logoa I NY, The design
of dissent – Socially and politically driven graphics, gde u samom naslovu implicirate sadržaj i filozofske postulate koje ste postavili. Navedite neke?
Mirko Ilić: Ako odete na moju web stranicu ili facebook, onda ćete tamo
vidjeti majice koje smo Milton i ja dizajnirali za ljude koji demonstriraju
na Wallstreet-u. Ni na jednoj majici ne piše moje ime. Ja sam delio majice
tim ljudima. Prema tome, moja stvar se nastavlja.
• Da li mi možete komparirati koncepte nacija, ideologija, rasa, roda, sex orijentacija... tačnije opisati vaše osećanje prilikom sudara sa drugačijim od
onih koji su do tog trenutka bili imanentni vašoj prirodi i filozofiji?
Mirko Ilić: Ja sam njima bio jedno malo iznenađenje. Nešto prije mene
su došle generacije Poljaka, zbog Solidarnosti nekih 5 godina prije mene.
Oni su svi, pošto su relativno religiozni i svi mrze komunizam došli, skoro,
kao desnica. A ja sam došao tamo i tvrdio da sam ljevičar, što je njima bilo
čudno – da netko dođe ko se bori protiv komunizma a tvrdi da je ljevičar?! Oni bi to definirali kao liberal. Ja nisam išao đonom samo na komunizam, kao što nisam mislio da je ono što oni rade neminovno i odmah
dobro.
• Da, a budući da smo gotovo svakodnevno suočeni sa protestima širom sveta
u kojima se traže radikalne i strukturalne reforme kako vi vidite svet na početku
21. veka i verujete li u moć ličnog-pojedinačnog umetničkog i inog posredo-
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
42
vanja kako bi svet u kojem živimo zaista postao bolje mesto? Da li smo suočeni
sa novom-starom krizom ideologija?
Mirko Ilić: Ne. Po meni je komunizam pokazao da ne može opstati, a sad
to pokazuje kapitalizam. A istina je negde na sredini, samo što je komunizam prije propao od ovog.
• Prilično dobro funkcionišete u sistemu koji konstantno menja pravce kretanja. Pišete knjige, predajete na univerzitetu, bavite se ilustracijom, dizajnirate
hotele, restorane...
Mirko Ilić: Pa postoji jedna kineska poslovica koja kaže – Dabogda živio
u zanimljiva vremena!
• Da li imate neku autocenzuru pre nego što plasirate ilustraciju s obzirom na
to da dolazite sa utopijskih levih pozicija a treba da radite u novinama koje
su suprotnost tome?
Mirko Ilić: A, pa oni su vrlo lukavi. Ja dobijam pozive od novina koje znaju šta radim. Desne novine me neće nikad nazvat, jer kad pogledaju portfolio – neće se mešati s vama. Npr. Spiegl želi da im uradim naslovnu. Iako
su oni desni oni znaju koje će teme meni poslati, dakle, ne šalju nešto što
ću ja uradit a oni neće objaviti. Ja radim svoje. Štos je u slijedećem – svi
znaju da sam ja pro ženska prava pro abortus. To je najosetljivija tema tamo.
Ako vi u periodu od godinu dana objavljujete tri teksta u NY Times-u, jedan
za, jedan protiv i jedan neodređen i ja, slučajno, ilustriram sva tri – zašto
bih ja trebao mijenjat svoj stav? Moj se stav ne mjenja. Ja ću ga možda pokazat iz nekakog drugačijeg ugla, ali ja sam još uvijek pro. Ja ću razgovarat i pledirati kako bi bilo idealno da toga nema, ali kad se desi ja sam još
uvijek pro... Prema tome, oni meni ne mogu reći: Ne, ne, mi tu treba nešto
da mjenjamo.
To ne, nikako, zvali ste pogrešnu osobu!
• Vaš odlazak nekako korespondira i sa naznakama početka građanskog rata u
ex YU. Negde ste čak izjavili kako je to bio najveći izazov u vašoj karijeri. Sebi
ste postavili pitanje svrsishodnosti bavljenja svojim poslom u situaciji kada se
kad se ’tamo negde puca’. Svakako, reč je o ozbiljnoj temi a pitanje je – zašto
intelektualna elita nije oštro reagovala na 90-e i bila kritičnija prema sopstvenom nacionalnom korpusu?
Mirko Ilić: Gledajte, postoji nekoliko problema koji se tu pojavljuju. Ja sam
zbog svega što se dešavalo tada u Jugoslaviji pr vi put prihvatio radno
mesto art direktora Time magazina. Nikada pre ja nisam bio zaposlen. U
tom trenutku sam shvatio da je to jako važna pozicija i jedna od mojih ilustracija za Time magazin je ilustracija o raspadu Jugoslavije kao i o konfliktu
između Srba i Hr vata gde se dvije životinjske glave svađaju. Naravno, dobijam pretnje i od Srba i od Hr vata da će me ubiti a meni je to odmah bio
dokaz da sam u pravu. S druge strane ja sam to delomično i platio, jer ja
imam samo američki pasoš, jugoslavenski mi je istekao ’91. a jedini pasoš
koji sam mogao dobiti je bio pasoš Miloševićevog režima u NY. Nisam to
htio, a pošto to tada nisam uradio, ja ga sad ne mogu dobiti... ali to je neka
druga priča. U ovu zemlju nisam došao do 2001, a u Bijeljini sam bio samo
jednom – na sahrani svoje mame, na jedan dan, zato što ne mogu ići u
rodni grad koji ima trg Draže Mihajlovića.
• Da li se nešto promenilo od tada, da li vidite promene?
Mirko Ilić: Mislim da je nasilje postalo čudnovato veće. U svim vašim gradovima, naročito po Beogradu svi vaši navijači crtaju znak fašističke organizacije Skinheda. Vaši navijači pričaju na svojim sajtovima da će prebiti,
ubiti... i nitko ne reaguje. Ja sam doveo svog prijatelja Židova u Beograd i
on je bio zbunjen kad je video te grafite, a organizatori mu pokušavaju
objasniti: – Ma to su deca, igraju se. Pa čujte, i Hitlerjugend su bila deca pa
to ne možete oprostiti papi, a ovima opraštate. I to niko ne farba, niko ne
pere i što je najgore niko ne razgovara sa roditeljima i sa decom u školama:
– Da li vi znate šta to zapravo znači? A onda moram slušati o fašističkoj
Hrvatskoj. Pa tamo ih bar redovito peru. Ovde ima više fašizma i ako pitate
kakav vam je PR? To vam je PR. To su zastave koje se vijore u Italiji kad ovi
pale...
B ab ičk a veš tina sp aš av anja b u du ćn os ti / N OVA M ISAO
KREATIVNI POGONI
• Predajete studentima na univerzitetu, radite pro bono projekte... koje su to
vrednosti koje pokušavate da im prenesete?
Mirko Ilić: Upravo ove o kojima pričamo. Uspeh jedne sredine se gradi na
tome koliko dobrih naučnika, književnika, kreativaca ima.
• Ipak, mladi dalje traže afirmaciju van zemlje. Kakva bi trebala biti uloga institucija, medija u svemu?
Mirko Ilić: Meni je jako drago što sam ponovo u Novom Sadu. Zadnji put
sam bio u Novom Sadu pre 30 godina. U postavci se nalazi strip Survivor
koje sam originale nosio u Forum Novi Sad, a sada se oni posle Amerike,
Francuske i posle 30 godina ponovo vraćaju u Novi Sad. Jedino što je tužno
je to što nema više Spunka. Postojanje Spunka je meni dalo mogućnost
da to objavim a jedan od razloga što sam to objavio u Spunku je taj što
sam to htio objaviti pr vo u Jugoslaviji, pa tek onda vani. Kao mali ja sam
čitao stripove i uvijek bih čitao strane stripove za koje sam znao da su neka treća, četvrta ruka i da ih čitamo sa pet godina zakašnjenja. Meni je
Spunk dao šansu, kao što mi je dao šansu Polet, kao što mi je dao šansu
Danas . Na osnovu radova koje sam radio za njih ja sam upio napravit poslove vani. Niti jedna od tih institucija više ne postoji. Gde će vaši mladi
objavljivat i gde će se iskazat... ne znam. Ako mediji ne pružaju tu šansu
ne pišu o novim klincima već samo pišu o mraku... vaši svi mediji pišu samo o mraku. Mene nije zvala Politika zato što sam dizajnirao 52. salon već
zato što ću biti tužen što sam dizajnirao 52. salon. I to me zove kulturna
rubrika. Ne crna hronika, već kulturna rubrika! S druge strane čovijek koji
je nevjerovatne stvari radio u vrijeme Miloševića – Korax, gdje je on danas?
Ko mu hoće objavljivat bilo šta? Nema ga nigde. Jeste mu digli spomenik,
jeste li mu se zahvalili? Ne. Prema tome kako ćete napraviti nove? To sam
rekao i ranije – ako nema Spunka, nema ni stripa, ako nema Poleta neće
biti ni fotografije, ako vi njima ne date šansu što će se dogoditi? Završit će
kod mene u NY i sa 50 godina raditi ovdje izložbu, a mediji će pisati Naše
gore list... U zadnje vrijeme više ljudi dolazi iz Srbije u NY no u vrijeme rata
– mladi, lijepi, talentirani, voljni, željni i to ne dolaze s gomilom novaca u
koferu, dolaze relativno očajni. Vaše novine su pisale o mladiću koji je dobio nagradu za novi zaštitni znak za ljudska prava u konkurenciji od 15000
kandidata, pošto su to pročitali na mom facebooku i to vrlo skromno. Tja,
nije ukrao, nije imao plastičnu operaciju, nije prevario ženu... ja jesam kritičan ali ovo je doista tužno. Ja sam njega upoznao jer mi se dečko zahvalio
što sam to objavio. Čovijek koji trenutno radi predivne sajtove za vodeće
arhitekte u NY je iz Novog Sada. Vaša dužnost je da pomognete tim mladim ljudima, da bukvalno budete babica koja će im pomoći da porode to
svoje dijete. To je ono što mene zanima – biti babica. Ja sam svoje napravio, meni je lijepo. Postoji Print magazin, to je najstariji art design magazin
u Americi, postoji od 1942. Print magazin svake godine ima specijalan broj
koji se zove 20 ispod 30. Iz cijelog svijeta izaberu 20 talentiranih dizajnera
kojii su ispod 30 godina i najavljuju ih kao buduće nade koje kreiraju trendove... ove tj. prošle godine je bilo dvoje ljudi, mislim, iz Beograda. To nikog ne zanima, apsolutno niko o tome nije ništa napisao. Njihove kolege
to ne znaju. Lijepo je davati nagrade, ali one vam ne garantiraju da ćete
dobiti slijedeći posao, slijedeći plakat...Posao se dobija na osnovu ovakvih
stvari. Ja to namerno govorim, jer vi mene pažljivo slušate, a njih ne. Dakle, ja sam njihov glasnogovornik i zaista mislim da je to veoma važno za
kulturu jedne zemlje.
• Negde ste izjavili – Da bih bio kreativan, moram biti ispunjen zadovoljstvom;
u radu najbolje ideje dolaze posredstvom unakrsnog oprašivanja.
N OVA M ISAO / B ab ičk a veš tina sp aš av anja b u du ćn os ti
43
Mirko Ilić: Nečim! Moram biti ispunjen nečim! A što se tiče unakrsnog oprašivanja – nove ideje su osnova svakog dobrog dizajna. Kao kad slušate muziku, idete u pozorište, posećujete muzeje, družite se sa prijateljima... Akumuliranjem novih ideja u interakciji sa drugima, i u tom unakrsnom oprašivanju se javljaju najbolje ideje a ne stalnim recikliranjem iste koještarije iznova i iznova. Duboko vjerujem u kreativnu lijenjost. Meni je lakše misliti 10
sati i raditi dva nego obrnuto. Kad napravim ideju u glavi, to je gotovo. Posle
toga je samo lošije, jer moja ruka nije dobra kao moja glava, štampa nije dobra kao moja ruka, a novac nikad nije dobar kao sve to zajedno. Osim glave,
jedino zašto radim je novac, jer ja to više ne moram pokazivati mojoj mami,
većina mojih neprijatelja ostala je iza mene, pa se nemam kom potvrđivati,
ostao sam sam da se igram sa sobom. Svaki umjetnik, priznao ne priznao,
pokušava napraviti perfektno djelo, djelo to-je-to. Ako ikada napravim perfektno djelo, ja ću prestati raditi jer što raditi drugo kad imam to-je-to. Zadovoljan sam koliko je to što sam uradio blizu tog perfektnog u mojoj glavi, a
ako vas povijest zapamti, zapamtila vas je i to je to. n
TEORIJE KULTURE
Novi mediji
Šta je novo kod novih medija?
Piše: Zdravko Rajčetić
Uže posmatrano, razvoj medijske prakse i današnje stanje medija duboko se reflektuju i na razvoj
onog žanra umetnosti koji nazivamo zajedničkim imeniteljem – virtuelna umetnost, ali se reflektuje
i na sam položaj umetničkog dela u virtuelnom prostoru
44
• • • Xing Danwen: disCONNECTION
V
irtuelnost u televiziji pojedinca lišava mogućnosti interakcije, kakva
postoji kod Interneta, ali ga ne lišava mogućnosti da uroni u jednu ekransku sliku. Na primeru televizijske reklame možemo da vidimo kako ovo
funkcioniše, gde je subjekt vođen virtuelnom kamerom kroz prostranstavo televizijske slike. Ova posebna tehnika snimanja nije uočljiva samo kod
reklama, već šire, i kod video spotova, 3D rekonstrukcija u arhitekturi, kompjuterski animiranih filmova, ili, jednostavno igranih filmova. Međutim,
pored činjenice da televizija, kao deo masovne kulture, a koja proizvodi
masovnog čoveka, ne ostvaruje potpunu virtuelizaciju subjekta, ili kako
je to zabeležio Abraham Mol: „Masovna kultura, koja je do sada ustanovila sistem medija difuzije, ima kao glavne karakteristike već podvučenu
anonimnost, odsustvo povratne sprege i pasivnost,“1 dok je nova generacija novih medija, zbog svoje digitalne utemeljenosti, uspostavila i novu
formu medijske difuzije koja je uticala, povratno, i na dalji razvoj televizije. Dakle, ovde podvlačimo nedostatak povratne sprege kod televizije
(ovde treba izuzeti interaktivnu televiziju), što je Internet svojom arhitekturom uspešno kompenzovao i time otvorio put razvoju nove generacije
novih medija. To je, ukupno gledano, uticalo i na tržišni razvoj informacionih tehnologija i njihovih koncepata. Kastels je ove koncepte sintetizovao kroz pitanje: „Šta je novo kod novih medija, kada su oni pogođeni direktnim satelitskim prenosom, kablovskim sistemom, VCR-om, portabl
komunikacijskim spravama, i razvojem interaktivnih multimedija, kao i
paralelnim razvojem koji vodi ka globalizaciji i individualizaciji slikovno/
zvučne proizvodnje i emitovanja, koji prouzrokuju ono što japanski istraživači nazivaju ’segmentirano društvo’ (Bunshyu Shakai), koje nastaje pod
uticajem potrošačke poruke (Ito, 1991.)“2 Kao novu osobinu globalnih medija, Kastels vidi trenutni prenos slike i informacija, individualizaciju i segmentizaciju tržišta, čemu je najviše doprinela „rapidna difuzija reprezentacije ’virtuelne realnosti’ u kompjuterskim mrežama, dok su potencijali
1
Mol, Abraham: Televizija i kulturni horizont u okviru Evrope, Osvetljenja, br. 8, 1973,
str. 198.
Castells, Manuel: The Self: Critical Theory of Sociaty, In net_condition: art and global media (Electronic Culture: History, Theory, and Practice), eds. Peter Weibel and
Thimothy Druckrey, ZKM, Karlsruhe, 2001. str. 38.
sadržani u multimedijima, uticali na stvaranje individualne, samoprogramirajuće reprezentacije i percepcije slike, koja će sve više isključivati individue iz masovnih medija, dok će na drugoj strani individualizovana komunikacija sve više izražavati individualan mentalni svet.“3 Sam pojam
novi medij (o čemu je Makluan raspravljao u svojoj knjizi Gutenbergova
galaksija) možemo povezati sa pojavom Gutenbergove štamparske prese. Proizvodnjom pr ve štampane knjige pismenost postaje demokratsko
pravo svih slojeva društva, a ne kao do tada, ekskluziva manjine, poput
pripadnika imućne svetovne elite i zapadne Crkve. Crkva, naročito protestantske proivijencije, uvidela je snagu pisane reči, pa je pismenost odredila kao najznačajniji postulat vere, a time i ljudske egzistencije, čime
štampana knjiga postaje osnovim sredstvom vere. Dakle, pojam „novi“
konotira demokratski aspekt štampanih medija, i svih kasnijih masovnih
medija koji su proizašli iz masovne proizvodnje i potrošnje: plakata, fotografije, filma, radija, televizije i videa. Međutim, ono što je ostalo kao nasleđe prošlosti do danas, od nastanka pr ve štampane knjige do Interneta,
jeste pravo na pismenost. Odlika današnje pismenosti, kako je pisao Makluan, nije više samo verbalne prirode, odnosno reklama i standardizacija
ljudskog života, već je proširila svoje polje i na poznavanje vizuelenih simbola koje današnja kultura u ogromnim količinama produkuje. Takođe,
2
3
Isto, str. 38.
Št a j e n ovo ko d n ov ih m e dija? / N OVA M ISAO
4
Lev Manovich: The Language of New Media, str. 27.
Christiane Heibach: The Process Appears: Representation and Non-representation
in Computer-Based Art, In Art, Technology, conscioness: [email protected], ed. Roy Ascott,
Intellect Books, Bristol, str. 48.
6
Isto.
7
Isto. str. 49.
8
Isto.
9
Heibah navodi kao primer Simon Bigov (Bigg, Simon) tekst The Great Wall of Chine
i hipermedija rad Žaka Ser vina (Ser vine, Jacques) pod nazivom Beast. Isto, str. 50.
10
Isto.
11
Isto.
5
N OVA M ISAO / Št a j e n ovo ko d n ov ih m e dija?
TEORIJE KULTURE
• • • Ingo Gunther: Word Processor
savremena pismenost počela je da se drugačije odnosi i na poznavanje
upotrebe (korišćenja) oruđa komunikacije, dakle, ovde se pokreće i pitanje tehničke pismenosti. Sa pojavom digitalizacije, koja poseduje intenciju da konvertuje analognu medijsku informaciju u nepogrešivi sistem digitalnog koda, formirao se i put za razvoj onih platformi koje zovemo novi, novi mediji, a koja je zasnovana, pre svega, na tehnologiji Interneta.
Ovaj proces digitalizacije medijskog sadržaja Manovič određuje kao „numeričku reprezentaciju“. Numerička reprezentacija podrazumeva da „su
svi novi objekti, bilo da su kreirani na kompjuteru ili su konvertovani iz
analognog izvora, sačinjeni od digitalnog koda.“4 Kristijane Heibah (Heibach, Christiane), u jednom širem kontekstu, ističe da se na osnovu mnogih filozofskih stavova i kretanja u umetnosti, stiče utisak da je reprezentacija mrtva. Međutim, Heibah tvrdi da je reprezentacija „i dalje živa, čime
dokazuje karakteristiku antropološke konstante. Reprezentacija i dalje
postoji samo što je dekonstruisana time što je uništena a zatim rekonstruisana pod novim uslovima, uslovima kompjuterske ere.“5 Ova nova reprezentnost potiče, kako ističe Heibah, od „želje kibernetike kasnih četrdesetih i ranih pedesetih godina da izgradi mašinu koja će biti reprezentacija
ljudskog mozga: što je i do danas ostao isti cilj u razvoju veštačke inteligencije.“6 Međutim, u poslednjih četrdeset godina, zbog potrebe kognitivne nauke da učini eksternim unutrašnje procese mišljenja uz pomoć
tehnologije, promenio se oblik reprezentacije, gde ona „više nije ogledalo spoljnog sveta. Već se reprezentacija preobrazila u proces kojim se uspostavlja i razvija saznanje o nama samima, kao o jednoj vrsti kognitivnog sistema.“7 Isto tako se i koncept Interneta, kako tvrdi Heibah, „nalazi
na ovoj liniji reprezentacije mentalnih procesa. U tom kontekstu Internet
bi sigurno mogao biti viđen kao vrsta umreženog ’meta-mozga’, gde su
veštački mozak (kompjuter) isto kao i ljudski mozak (korisnik) povezani fizičkom mrežom sačinjenom (metaforički rečeno) od žice i kičmene kosti.“8 Heibah ističe da i u kompjuterskoj umetnosti postoje dva oblika reprezentacije: pr vi je zasnovan na uništavanju mimezisa, što je vidljivo, na
primeru hipertekstualno zasnovane poezije i proze, gde je: „pod uticajem
kompjutera, tekst konačno izgubio svoju reprezentativnu funkciju, čime
je izazvano kognitivno pomeranje od kontemplativnog oblika percepcije, ka procesu interaktivne igre sa procesom, odnosno, ovaj se proces kreće, od potrage za strogo fiksiranim značenjem, do prihvatanja zakonitosti
vizuelne estetike kretanja teksta.“9 Drugi oblik reprezentacije Heibah naziva reprezentacijom procesa, koji suprotno pr vom konstituiše mimezis, i
to tako što se „procesi koji se dešavaju unutar kompjutera izvode na površinu uz pomoć različitih vrsta tehnika vizuelizacije.“10 I kako Heibah zaključuje: „Ovaj oblik reprezentacije blisko je povezan sa tendencijama koje vode ka prikazivanju unutrašnjih mentalnih procesa,“11 koji je svojstven
nauci. Međutim, dok naučne discipline, poput kibernetike i veštačke inte-
45
ligencije, pokušavaju da unutrašnje mentalne procese kod čoveka pretvore u unutrašnje kompjuterske procese, „kompjuterska umetnost ima
potrebu da ove procese kasnije dovede na površinu,“12 dakle, da ih vizuelizuje. „To kretanje koje ide u pravcu izdvajanja (fokusiranja) može se nazvati drugim preobražajem reprezentacije.“13 Međutim, sada je reč o tome kako se reprezentuje kulturni proizvod u virtuelnom prostoru. I taj
proces je najvidljiviji kod Interneta, odnosno kod koncepta tehnologije
Web 2.0. Internet koristi platformu jednog ranijeg medija, i to ne samo
televizije kao analognog medija, već i jednog autonomnijeg digitalnog
medija kao što je to baza podataka (date base), uobličena u CD-ROM ili
DVD prezentaciju. U tom pogledu, Manovič, zbog sve većeg razvoja kompjutera koji osvajaju naš svet, baze podataka vidi kao „novu simboličku
formu kompjuterske ere“14, odnosno „kao novi način struktuiranja našeg
iskustva, nas samih i sveta koji nas okružuje.“15 Manovič u bazama podataka, takođe, otkriva i „svet koji se pred nama pojavljuje kao beskrajna i
nestruktuirana kolekcija slika, tekstova i drugih podataka“16, zbog čega
izriče zahtev da razvijamo „poetike, estetike i etike tih baza podataka.“17
Međutim, kiberprostor podrazumeva umreženu razmenu informacija,
gde je i samim razvojem Interneta formiran čitav jedan novi svet, nova
zajednica, njena pripadajuća kultura, kao i neku vrstu novog protestantizma, gotovo verskog ubeđenja u moći koje digitalna oruđa poseduju u
perspektivi našeg civilizacijskog razvoja: „Osnovna, gotovo nezaobilazna
činjenica koju često ističu ljudi jeste da kiberprostor čine različite individue, koje mogu ili ne mogu zajednički da izgrađuju virtuelna društva.“18 Mi
smo već danas svedoci realizovane filozofije Interneta i digitalnog društva,
kulture, pedagogije, ekonomije i marketinga kao specifičnih i autonom12
Isto.
13
Kao primer Heibah navodi net art projekat uobličen u Web pretraživač pod nazivom Web Stalker. Isto, str. 50.
14
Lew Manovich, Nav delo, str 219.
15
Isto.
16
Isto.
17
Isto.
18
Pierre Levy: Cyberculture University of Minnesota Press, Minneapolis, 2001, str. 5.
TEORIJE KULTURE
• • • Ingo Gunther: Word Processor
Jer, „onaj koji bira uskraćuje. Kada ne bi birao bilo bi još gore. Tada bi nas
nezadržive reke preplavljujućih informacija lišile i poslednjeg ostatka razuma.“26 I u ovoj činjenici, Gadamer kao fundamentalnu opasnost, koju
proizvode informacione tehnologije, vidi gašenje društvenosti: „Ako pojedinac u društvu sebe doživljava kao zavisnog i nemoćnog u odnosu na
svoje tehničke posredovane forme, on postaje nesposoban za uspostavljanje identiteta.“27 Kada dođe do narušavanja identiteta pojedinca i njegove autonomije, narušava se i praksa koju Gadamer definiše kao „ponašanje i delanje u solidarnosti,“28 odnosno, dolazi, do slabljenja društvenog
uma, čime se pruža preimućstvo, prilagođavanju nad kvalitetom. U društvu koje Gadamer naziva „društvom eksperata“ i „društvom funkcionera“29, ljudi „sve manje donose odluke a sve više samo opslužuju aparate –
moderno industrijsko društvo podleže imanentnoj prinudi same stvari. A
to vodi srozavanju prakse na tehniku i – ne krivicom eksperta – zapadanju u društvenu nerazumnost.“30
46
nih proizvoda našeg tehnološkog doba: „Istorija se ne ponavlja uvek, da
budemo sigurni, moguće je da je sa Internetom situacija drugačija. Njegova najosnovnija osobina je, iznad svega, radikalno odvajanje sadržaja
od njegove distribucije.“19 Profesor prava Tim Vu (Wu, Tim) ovim podrazumeva da „za razliku od televizijskih mreža ili holivudskog filma, korisnici Interneta poseduju veliku snagu da odluče šta žele ili ne žele da vide
online.“20 Vu ukazuje na distinkciju dva koncepta medija: centralizovanih
medija koji su projektovani još 1920., poput televizije i radija („NBC“ model) i disperzivnih medija poput Interneta, odnosno, „između novih i starih modela koji su i onako propali.“21 Vu kao primer uspešnosti nove filozofije medija, koju je uveo Internet, u jednom ekonomskom diskursu, iznosi slučaj „Google“-a i „eBay“-a, dve firme koje ostvaruju milijarde dolara
profita „oslanjajući se na sisteme u kojima one ne poseduju sopstvene
korisničke sadržaje a niti žele da počnu sa njihovom proizvodnjom.“22 Vu
navodi i propale koncepte, koji su pokušali da centralizovane principe radija i televizije integrišu u internetsku tehnologiju Web 2.0 iz čega je izveo generalizaciju, da je svaki pokušaj na kome je primenjen stari centralizovani koncept proizvodnje i distribucije u praksi propao.23 U teorijskom
smislu, ovo zapažanje nije novo. Naime, Gadamer je tehničku preoblikovanost našeg društva video kao sredstvo koje oblikuje javno mišljenje:
„Danas je to možda najsnažiji novi faktor u društvenoj igri snaga. Moderna informaciona tehnika stvorila je mogućnosti koje u neslućenom obliku
čine neophodnim izbor informacija.“24 Međutim, Gadamer u bogatsvu infomacija vidi skrivenu opasnost, ali i bazični karatker informacionih tehnologija naglašavajući da „izbor znači i tutorisanje. Drugačije ne može biti.“25
Konkretno gledano, ova tehnika današnjeg doba je duboko informatizovana, i nesumnjivo je da živimo u eri baza podataka. One nam svojim
ustrojstvom omogućuju da biramo sadržaje, ili kako bi se to izrazio Hert
Lovnik (Lovnik, Geert): „Mi više ne gledamo filmove ili televiziju; mi gledamo baze podataka. Umesto da pretražujemo tačno definisane programske šeme, mi pretražujemo jednu listu podataka za drugom. Mi više ne
zavisimo od milosti polovičnih recenzija i mono-kulturnih multipleksa.“31
Odnosno, kako ističe Lovnik, mi smo postali društvo pretraživača: „Lovljenje (između ostalog) pokretnih slika, postalo je isto onoliko značajno koliko i gledanje pretraženih rezultata.“32 Lovnik na primeru „You Tube“-a pokreće pitanje konzumiranja nove generacije novih medija ustrojene na
Web 2.0 tehnologiji. Zbog velike količine informacija, smatra Lovnik, ponašamo se hiperaktivno i kao „mala deca, mi više nismo u mogućnosti da
mirno sedimo i pažljivo slušamo priču koju nam priča (metaforički Lovnik
kaže) Tata Bioskop. ’Moderna neuroza’ o kojoj je Frojd govorio, sada se
manifestuje u vidu rasipanja naše pažnje u kiberprostoru.“33 Mreža je uspostavila nov način praćenja medija, smatra Lovnik, koje više nije centrirano na sam medij, nego je naprotiv, trošenje medija postalo samo jedna
od mnogih aktivnosti koje obavljamo u isto vreme.
Umetnost je, takođe, postala deo ovog tehnološkog preobražaja, što otkrivamo u uvodnom tekstu „The MILLENNIUM DIALOGUE 2006 – 3rd Beijing
International New Media Arts Exhibition and Symposium“. Organizatori
ove manifestacije navode misao koja adekvatno opisuje ovaj preobražaj:
„Novi milenijum svedoči o povećanju vitalnosti sveta novomedijske umetnosti, one umetnosti, koja je medijatizovana na digitalnim osnovama i to
često sa Internetom kao svojom platformom. Ova perspektivna umetnost,
koja u velikoj meri, vuče svoje poreklo od sve više tehnološki zavisnog
društva, ne samo da suočava tradicionalne kreativne medije, i pravce raz26
19
Tim Wu: The New New Media, The New Republica, http://www.tnr.com/story.
html?id=3cb8eb63-e509-461f-8c62-46c996248638&p=2
20
Isto.
21
Isto.
22
Isto.
23
Vu kao primer iznosi AOL-Time Warner.
24
Hans-Georg Gadamer: Um u doba nauke, str. 38.
25
Isto.
Isto.
Isto.
Isto.
Isto.
30
Isto, str. 39.
31
Geert Lovnik: The Art of Watching Datebases, Introduction to The Video Vor tex
Reader, Institut of Netework Cultures, Amsterdam, 2008, str. 9.
32
Isto, str. 10.
33
Isto.
27
28
29
Št a j e n ovo ko d n ov ih m e dija? / N OVA M ISAO
Uže posmatrano, razvoj medijske prakse i današnje stanje medija duboko
se reflektuju i na razvoj onog žanra umetnosti koji nazivamo zajedničkim
imeniteljem – virtuelna umetnost, ali se reflektuje i na sam položaj umetničkog dela u virtuelnom prostoru. Ne samo da virtuelni umetnici koriste
alate koji su izraz novog medijskog doba, nego se umetnici često koriste i
filozofijom novih medija, posebno u proizvodnji virtuelnih umetničkih
dela eksponiranih široj publici, i to, posebno na Mreži. Takođe, umetnička
praksa često je uperena i protiv sve veće dominantne uloge nove generacije novih medija u savremenom društvu, tako da se mnogi umetnici
okreću kritičkom sagledavanju nove umetničke prakse i impaktima koje
novi mediji u globalnom društvu proizvode u odnosu na svest konzumenta, čime postaju neka vrsta otpora i urbane gerile „koja deluju na političkoj liniji“35, kao što je izraženo kod Critical Arts Esenble i Vuka Cosica
(Cosic, Vuk). Umetnik, kao deo zajednice, nije nova umetnička strategija
novog informatičkog doba. Ona je formirana još u periodu nastanka istorijskih avangardi, naročito sa pojavom dade, ali je svoj puni smisao dobila
nastupom digitalnog doba kada „oživljavaju pr ve online zajednice u kojima su svi pisci bili čitatelji i u kojima su svi čitatelji mogli postati potencijalni pisci.“36 Tako se „potencijal za koordinacijom (slična anarhističkoj)
koja se odvija preko Interneta javlja kod umetnika koji poseduju aktivističke afinitete,“37 smatra Bidler Šarlot (Bydler, Charlotte). Šarlota tvrdi da
je „Internet tako postao jedna posebna vrsta inspiracije, koja umetnike
nagoni da koriste mogućnost aktivne participacije koje nudi Mreža ili, u
krajnjem slučaju, umetnici mogu samo da izlože svoja online dela, koja
izražavaju njihov individualni stav na Mreži.“38 Iz tog razloga, potrebno je
dodatno rasvetliti društvenu, odnosno političku prirodu nove generacije
novih medija.
U ovom kontekstu smo kod Kastelsa videli da današnji novi mediji pokazuju dva stanja – globalizaciju i individualizaciju u proizvodnji i odašiljanju slika i zvukova, čime su uticali, kako Kastels navodi, „na širok opseg
posledica koje su dovele do transformacija ženskog pitanja, društvenog
redefinisanja porodice, seksualnosti, pa i ličnosti.“39 U ekonomskom diskursu, nova generacija medija je učinila da je danas planeta jedna vezana medijska mreža: „Sateliti, informacione tehnologije, i Internet, su se razvili u
globalne komunikacione infrastrukture u kojima vreme i prostor postoje
bez ograničenja. To čini podsticaj za razvoj uslova koji pomažu u širenju
umrežene ekonomije i društva, koji vode ka globalizaciji medija,“40 mišljenja je Dirk Mesner (Messner, Dirk). Ovi produkti su postali pokretačka snaga
34
http://newmediabeijing.org/md2006/index.php; Anonim: Introduction, The Millennium Dialogue – Third Beijing International New Media Arts Exhibition.
Charlotte Bydler: The Global Art World, Inc.: On the Globalization of Conteporary
Art, Eladers Gotab, Stockholm, 2004, str. 41.
36
Paul Levinson: The Soft Edge: A Natural History and Future of the Information Revolution, Routlege, London, 1998, str. 129.
37
Isto, str. 41.
38
Isto.
39
Manuel Castells: Nav. delo, str. 39.
40
Dirk Messner: Building Structures Keyed to World Society, In Global Trends and
Global Governace, eds. Paul Kennedy, Dirk Messner and Franz Nuscheler, Pluto
Press, London, 2002, str. 40.
35
N OVA M ISAO / Št a j e n ovo ko d n ov ih m e dija?
TEORIJE KULTURE
• • • Herwig Weiser: Death Before Disco
mišljanja, nego, isto tako, umetnicima i kulturnim radnicima postavlja nova
pitanja, uzimajući u obzir široke sfere savremenog života.“34
47
takozvane ekonomske globalizacije. Mesner je mišljenja da je ova „’inteligentna infrastrukura’ ključni faktor ekonomskog takmičenja u 21. veku, u
ekonomijama zasnovanim na znanju.“41 U ekonomskom smislu, digitalna
infrastruktura omogućava razmenu, pronalaženje, i korišćenje informacija brzo i jef tino. Takođe, digitalni mediji, posebno Internet, učinili su da
dođe i do segmentizacije medijskog tržišta, prema posebnim, ciljnim grupama potrošača i njihovim ukusima, što je naročito vidljivo na kablovskoj
i satelitskoj televiziji. Denis Mek Kvejl, u diskursu komunikacije putem masovnih medija, otkriva da je druga komunikaciona revolucija nastala kao
posledica „izazova novih medija“.42 Mek Kvejl u tom smislu prognozira
razvoj novih medija, polazeći i od tehnoloških i sadržajnih predispozicija
nove generacije novih medija: „Neke od promena, bilo one koje se očekuju, bilo one koje su već izvodljive, mogu se sumirati u nekoliko ključnih
termina, za koje se pretpostavlja da dobro odvajaju budućnost novih medija od prošlosti (ili sadašnjosti) starih. Tu spadaju: veliki obim proizvodnje i
ponude; sloboda izbora; interaktivnost; emitovanje programa za posebne publike; nestanak centralizovane kontrole; decentralizacija; traganje i
konsultovanje.“43 Mek Kvejl piše da „novi mediji imaju poseban potencijal
za narušavanje ravnoteže snaga, na štetu pošiljaoca a u korist primalaca,
tako što sadržaj svih vrsta postaje pristupačniji korisnicima i probiračima,
a manje zavisan od posredničkog i kontrolnog sistema masovne distribucije.“44 Slično ovom stavu je i stav koji prepoznajemo u Habermasovoj teoriji o javnoj sferi društvenog života, kada Mek Kvejl ističe: „Informacione
usluge će se verovatno izdiferencirati, a institucionalne granice između
’masovnog’ i individualnog, kao i između privatnog i javnog komuniciranja će nestati.“45 Internet je omogućio i da privatna soba postane deo javne sfere. Ovu tvrdnju možemo prihvatiti kao opšti stav o situaciji u medijima, a kao takav je primetan i u evoluciji umetnosti. Sa narastajućim
uticajem informacionih tehnologija na umetničku praksu, naročito novih
medija, pre svega mislimo na televiziju, video, digitalne zapise i Internet,
umetnik današnjice dobija slobodu umetnika iz perioda vladavine istorijskih avangardi. n
41
Isto.
Denis Mek Kvejl: Stari kontinent – novi mediji, Clio, Beograd, 2003, str. 17.
Isto.
44
Isto, str. 18.
45
Isto.
42
43
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
48
O db r ana p r av a na grešk u (u) um e tn os ti / N OVA M ISAO
Božidar Mandić
Razgovarao: Nebojša Milenković
KREATIVNI POGONI
Odbrana prava na grešku (u) umetnosti
Bodrijar je rekao da je učinjen savršen zločin. Ubijena je stvarnost, a niko ne zna ko je ubica. Mislim da je moj život,
barem malo posvećen stvaranju stvarnosti. U svemu tome Porodica bistrih potoka je samo mala paradigma.
Može se živeti drugačije, utopije nisu nerealne
49
Z
a početak, recimo, jedno jednostavno pitanje: Ko si ti, Božidare Mandiću?
Božidar Mandić: Jednostavno rečeno ja sam skup tendencija. Umetnošću sam počeo da se bavim sedamdesetih pod uticajem grupe Kôd, jer sam
pre toga bio fudbaler, automehaničar, čistač svetlarnika, prodavač novina... I to je svet koji sam uneo u poimanje potrage za lepotom. Kao mlad
čovek nisam znao ništa, sada još manje znam, ali sve što činim, upravo činim iz tog dubokog osećaja da se imam prava usuditi u bilo šta jer na ovom
svetu niko nije inferioran. To nazivam „usuđujuća umetnost „. Naravno ja
trideset pet godina živim u šumi, pišem (dvadeset knjiga), otkrivam likovnost (dvadesetak izložbi), režiram pozorišne predstave (dvadesetak), ali u
svemu je najvažnije da budem iskren, jednostavan i da je kapital u riziku.
Tako moja dela, čini mi se i život, ne liče ni na šta. Ali to je ono čemu sam
čitav život težio (sada imam šezdeset godina). Nisam nikada pripadao školovanoj umetnosti, već sam iz konceptualne familije uskočio u elementarnu
kulturu i divljizam – estetike koje naznačavaju početak nove civilizacije
makar to bilo značajno samo za mene.
Porodicu bistrih potoka osnovao sam 1977. u selu Brezovica podno Rudnika. Ona je već sopstvena istorija, puna faza i etapa, ali najvažnija je moja
misija da živim neposredno sa prirodom i da brinem o njoj. Ona je moja
nova revolucija. Promenljivost, ili vera u promenljivost, da svet treba biti
bolji i lepši (poetičniji). To je revolucija koja ne ruši, ali ni ne pristaje na
ovakav svet koji sve više roni u plastični nesenzibilitet. Nema emocija,
strasti, empatije, a čemu onda takav život služi. Moj život u šumi je, u stvari bunt protiv uspavanog čovečanstva i korporativne umetnosti. Zbog
toga su moja dela po izvedbi gruba, hrapava i opozicija perfekciji mašine
i tehnoloških obmana. Volim da kažem: Spas neće doći iz mašina, već iz
šume. Jer kako kaže jedna poslovica – šuma je večna, drvo je propadljivo!
Osnovna načela Porodice bistrih potoka su: Otvorenost doma, siromaštvo,
Filozofija zemlje, Umetnost.
Proživeo sam sveto trojstvo sopstvenog. Nisam oponašao, nisam se poredio – a to je (rekao bi Katon) najteža osuda samoće. Naravno živim sam sa
puno ljudi. Još verujem u omladinski zanos, ali ga upražnjavam sam jer
sam shvatio da u ovom životu moraš nešto učiniti, ne samo brbljati. Personalna svest i gest. Tako smo mi jedno malo ostrvo koje kao u trezoru
čuva ljudske osobine, ne uništava fenomen knjige, razmišlja o sporosti,
solidarnosti, želi sve što ima da podeli, a ne da naplati... Ovih dana sam
N OVA M ISAO / O db r ana p r av a na grešk u (u) um e tn os ti
računao da sam naplaćivao po deset evra ručkove (a ovde ih je bilo oko
380 000) a naša je hrana organska i u Evropi veoma skupa i spavanje (oko
25 000) ja bih zaradio oko 6 000 000 (šest miliona) evra, ali meni je drago
da sam to učinio sa entuzijazmom. On je (enuzijazam) najprirodnija budnost, veli Kami i zato je on osnova mog sagledavanja bilo gde da krenem:
u život, umetnost, komunikaciju... Ja sam jedan od najbogatijih ljudi u
Evropi, a kinte nemam u džepu...
• Možeš li, a jubileji jesu prilika (i) za to, da uočiš sličnosti/razlike između Božidara Mandića iz ranih 1970-ih i, recimo, ovog sa kojim danas razgovaram?
Božidar Mandić: Tibor Varadi, moj literani mentor, je najbolje uočio moju
putanju umetničkog razvoja iz urbanog u šumsko osećanje. Rekao je –
Božidar Mandić i dalje piše kao što je to činio pre tridesetak godina. Jedino su onda u njegovoj zenici bili klipovi, ventili, pičke, ulje za motor... a
sada su drvo, mrav, crvi... Čini mi se da nisam ništa napredovao i da samo
propadam. Znanja koja godinama stičem samo su omot nesvesnim otkrovenjima koje sam kao klinac u vidu narandžastog oblaka video na
nebu. Taj oblak je moja suština, moj izvor iz koga neprestano crpim platformu za stvaranje. Kredo i onog i ovog Božidara je videti u svemu umet-
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
50
35 godina Porodice bistrih potoka
Institut slobode pod otvorenim nebom
Porodica bistrih potoka je mala utopija. Šansa ovog čovečanstva je u malim a ne velikim utopijama. Svako treba izgraditi svoje ostrvo radosti i boljeg života izbegavajući totalitarizam kao neminovnost ovog sveta (kapitalizam, komunizam, tehno-fašizam).
Ako se zaželiš ljudi; Ako se ponekad zaželiš ljudi; Najbolje je da napustiš grad; Naseliš se u planini i čekaš da te neko poseti... Božidar Mandić
Piše: Nebojša Milenković
Pre 35 godina (1977) umetnik, pesnik, performer i dramaturg Božidar Mandić napustio je Novi Sad i sa tadašnjom suprugom Brailom i njihovom petomesečnom ćerkom Istom naselio se u selu Brezovica, podno planine Rudnik. Napuštena kuća koju
je tom prilikom kupio postala je nukleus za utemeljenje ekološko-umetničke komune nazvane Porodica bistrih potoka zasnovane na poštovanju i razvijanju: ekologije,
humanizma i kulture.1 Paralelno sa konstituisanjem Komune, uvećavala se i porodica Mandić, tako 1978. na svet dolazi i ćerka Aja a 1980. sin Sun.
Na svega stotinak kilometara od Beograda, u blizini Gornjeg Milanovca, Mandićevo
živilište danas se prostire na dva hektara zemlje, u samom središtu šume, u pet kuća,
okruženo s tri kristalnobistra potoka. Iskustveno provodeći povratak elementarnoj
kulturi, uz bratsku komunu u Šempasu (Slovenija)2, Porodica bistrih potoka jedinstveno
je mesto na ovim prostorima na kom se već tri i po decenije podučava: individualnoj
kulturi, harmoničnom životu čoveka i prirode, lepom odnosu sa biljkama i životinjama, poeziji, nenarativnom teatru, (konceptualnoj) umetnosti, iskrenosti, hrabrosti,
skromnosti, jednostavnosti, radu, sreći, tišini, ljubavi, sađenju luka i krompira, branju
pečuraka...
Već desetak godina, svakog 27. novembra Porodica bistrih potoka dodeljuje i jedinstvenu Nagradu Porodice bistrih potoka namenjenu pojedincima koji su se istakli svojim doprinosom u očivanju prirode (Nagrada se sastoji od plakete na dasci, litra izvorske vode, kilograma crnog – Boskovog – hleba i novčanog iznosa od deset dinara).
Civilizacijski besmisao i krizu ideja koji tako dramatično obeležavaju vreme u kom
živimo, članovi Porodice bistrih potoka, ali i njihovi brojni prijatelji i gosti, nastoje da
prevladaju svakodnevnim, iskustvenim traganjem za nečim što je Božidar Mandić,
osnivač i idejni vođa Komune, opisao kao „traganje za Dobom 5E“. Jednostavnije rečeno, reč je o pokušaju da se život ove mikro-zajednice zasnuje na principima proizilazećim iz poštovanja ka: Ekologiji, Etici, Estetici, Erotici i Emociji. U Porodici podučava se i iskustveno praktikuje životna i umetnička religija zasnovana na harmoničnom odnosu Pojedinca i Planete. Komuna je zasnovana na principima poštovanja
kako vlastite, individualne slobode – tako, podjednako, i na stalnom radu na aktiviranju i afirmisanju potencijala slobode Drugog. U Porodici, kao svojevrsnom institutu slobode pod otvorenim nebom, zabranjene su samo tri stvari: meso, droga i
agresija.
Muzej Bistrih potoka
Porodica istovremeno funkcioniše i kao otvoreni Muzej koji je do sada posetilo više
od 30 hiljada ljudi. U izložbenim prostorijama, smeštenim unutar kuća, funkcioniše
1
Kao mladi ljudi, stvorili smo nesvesnu viziju i krenuli s ubeđenjem da se može živeti sa više plemenitosti i ljubavi... Uskoro pridružili su nam se novi ljudi: Dušan Belić, sociolog, Luška Rojec, alternativna slikarka iz LJubljane, Marija Blagojević iz Beograda, Mirko Novković i Zoran Zdravković. Ušli
smo u napuštenu kuću od blata, drveta i kamena, morali smo mnogo puta da je okrečimo. Bilo je
to zanosno: mladi ljudi iz hipi pokreta i studentske revolucije, sa osećajem da grade nešto novo. Tri
godine spavali smo na patosu. Pa smo kupili dve koze, Mirnu i Angu, krenuli da obrađujemo zemlju... Ljubiša Stavrić, Božidar Mandić – Ne živeti kao sav normalan svet, intervju, NIN, br. 2639,
Beograd, 26. jul 2001.
2
Komunu u Šempasu osnovao je ljubljanski konceptualista Marko Pogačnik sa svojom ženom 1975.
permanentna Stalna postavka Porodice bistrih potoka. Komuna je, istovremeno, i
istraživački kamp, umetničko-ekološki institut u kom se izvode predstave jedinstvenog Pozorišta u šumi, održavaju književne večeri, koncerti, predavanja koje, pored
Mandića, drži i dvadesetak mladih i obrazovanih ljudi koji trenutno čine stalnu postavu Komune. Takođe, tu su i njihovi gosti, poznati umetnici, književnici, reditelji,
glumci, filozofi..., iz čitavog sveta. Takođe, jedna od bitnih aktivnosti Porodice je i
svakodnevno igranje fudbala... Aktivnosti i umetnost Porodice kroz njeno troipodecenijsko postojanje predstavljeni su kroz 30 knjiga, petnaestak predstava, 17 samostalnih i više desetina grupnih izložbi, brojnim nastupima na festivalima, književnim
večerima, performansima i hepeninzima. Takođe, Božidar Mandić godinama već
svakog vikenda piše i svoju kolumnu Pisma iz šume koju objavljuje u dnevnom listu
Danas. Kako često ističe, umesto da uđe u postmodernizam – kao vlastiti (kulturološki) izbor Božidar Mandić ustanovio je divljizam.
Umetničko življenje bez ostatka
Poslednjih desetak godina Porodica bistrih potoka posebno je aktivna na iskustvenom praktikovanju i izučavanju elementarnog teatra – eksperimentalnog (neverbalnog) teatra o teatru gde se, umesto klasične glume, u scenski fokus stavlja pokušaj da se, jednostavnim efektima, prenesu emocije i (unutrašnji) ritmovi i energije
samih učesnika predstave. Trčanje i javno razgolićivanje (kako fizičko tako i mentalno)
na sceni, u fokusu imaju čoveka koji traga za odgovorima na pitanja koja se ne tiču
toliko samog pozorišnog čina koliko mesta, sudbine i uloge umetnosti (pa i teatra) u
životu (savremenog) čoveka. Konstatujući kako se „čitavog života bavi umetnošću
koju ni sam ne razume“ Božidar Mandić zaokupljen je, gotovo opsednut, stalnim
preispitivanjem mogućnosti za postojanje (opstojanje) permanentne avangarde.
Zbog navedenog, među efekte njihovih pozorišnih nastupa, unapred je uračunata i
izvesna zbunjenost publike:„Pozorište je slika koja postavlja pitanja. Viseći po granama stabala, posmatrajući prazninu vetra, zatečeni u tišini i miru, ne dozvoljavamo
da nas ispuni letargija. Ne učimo da glumimo već da se ispoljavamo“.3
Autorski kredo neuklapanja u umetnički ili bilo kakav drugi sistem Porodici je, – pored brojnih prijatelja i poštovalaca – donelo i ne mali broj, čini se jednako postojanih, osporavalaca, pa i otvorenih neprijatelja. Pored mnoštva afirmativnih, o Porodici
bistrih potoka izašlo je gotovo isto toliko negativnih, ne retko i pamfletskih natpisa
koje potpisuju kako predstavnici i zagovornici tzv. tradicionalne kulture – tako, podjednako, i neki desničarski političari te pojedini predstavnici Srpske pravoslavne
crkve. Uvažavanje, prećutkivanje i osporavanje reakcije su sa kojima se Mandićeva
Komuna suočava skoro svakodnevno. Kao oni koji su za svoj umetnički kredo izabrali nesavršenost i mogućnost greške – reklo bi se da ih ovakve reakcije na izvestan
način čak i zabavljaju. Budući deklarisani borci protiv (svake) ravnodušnosti savremenog sveta i čoveka – ljude u Porodici bistrih potoka uvek istinski obraduju sve reakcije na njihov rad. Zato, ukoliko poželite da im pišete, adresa je: Božidar Mandić –
Porodica Bistrih potoka, 32313 Rudnik, Brezovica.
Siguran sam da će vam (brzo) odgovoriti.
3
Videti: Božidar Mandić, Teatar o teatru, Porodica bistrih potoka, Brezovica, 2008.
O db r ana p r av a na grešk u (u) um e tn os ti / N OVA M ISAO
KREATIVNI POGONI
nost. Mislim da nije neskromno da kažem da nisam puno ostario ni facuelno jer i dalje živim sa sličnim principima kao i sedamdesetih. Onakve
ideje kakve nosiš takvo ti je i lice. Čovek sam koji ne pripada iskustvu.
Iskustva ne treba edukovati. Više me zanima da budem stvaralac života
koji čuva znanja o nevinosti. Doba dete je nešto što me inspiriše, da iz neznalačkog isijavanja stvaram oblike i konture.
Bodrijar je rekao da je učinjen savršen zločin. Ubijena je stvarnost, a niko
ne zna ko je ubica. Mislim da je moj život, barem malo posvećen stvaranju stvarnosti. U svemu tome Porodica bistrih potoka je samo mala paradigma. Može se živeti drugačije, utopije nisu nerealne.
51
• Jedna od polazišnih tačaka tvog bavljenja umetnošću, samim tim i komunarstvom, bila je odbrana prava na grešku. Možeš li, u kratkim crtama, da
opišeš tvoj koncept umetničke nesavršenosti?
Božidar Mandić: Pripadam kulturi neznanja. U nju sam siguran. I kad pogrešim, znam da sam na pravom putu. Mejerhold je kazivao – bolje da
natucaš nego da znaš! Umetničko polje je prazno: nema učitelja, nema
čoveka... S–A–M je osnovna kosmička vibracija koja te vodi i otkriva šta je
u toj dubokoj praznini. Umetničko delo, po mom mišljenju, je mističko
iskustvo. Molitva je obraćanje Bogu, a umetnost obraćanje Boga. Kako bi
Martin Buber rekao – odnos sa višim svetovima je nejezičan, ali je jezikotvoran. Dok pišem čujem šumove koji se pretvaraju u reči, u mojim rečima je puno tišine, dok balegom komponujem moje eksponate vidim
konture i snagu materijala, a u pozorištu dopuštam da me vetar pokreta,
vike i ritmičkog zanosa vodi po sceni zajedno sa mojim glumcima (akterima). Zbog toga sam uvek u „funkciji trenutka” – to je bljesak koji ne potrebuje razmišljanje, već reakciju otvorenosti duše da primi bljesak nespoznatljivog i beskraja. Umetnost je za mene religija koja hoda po kvartovima siromašnih. Umetnost greške dovodi do toga da greška biva relevantizovani particip u samom delu. Ono što iznenadi samog stvaraoca je
umetnost. Zadatak autora je samo da prati svoje delo, veruje u njega i
kaže – to je umetnost.
Eto, čini mi se da je moj život u komunama jedna vrsta društvene greške
sa puno uspešnosti. Četrdeset i jednu godinu živim u raznim vidovima
komuna. Tako mi je prošle godine grupa mladih ljudi dodelila počasni
doktorat iz komuna. Eto, postao sam institucionalan, imam sertifikat koji
retko ko ima, pijetet od maldih ljudi kojih je sve više i koji nadiru u nadi da
će se opet živeti kao šezdesetih, dok je vladao optimizam i nada da svet,
zaista, može biti bolji. I ja sam dete ’68. – Omladinske revolucije koja je
mladog čoveka nagonila da pacifikuje moć kapitala i stvori neagresivni
bunt prema ustaljenim standardima života, lažnom moralu i licemerju.
Sada, kada se oseća povratak „dece cveća”, velika je praznina od četiri decenije nedešavanja, četiri decenije skrivanja da velikih ideja u svetu više
nema – peva Čarls Simić. Ali, velike ideje niču samo iz individue, hrabrih i
vidovitih. Jedan čovek krči epohu. Zato se ja izuzetno borim za Pojedinca
i Planetu. Planetarizam je greška koja može spasiti svet. To je ideja koja
može probuditi čovečanstvo i okupiti kondenzovanu misao u društvenom i epohalnom smislu, ali bez interesa samo za čoveka, već za sve. Stupa na scenu kosmocentrizam. Moje angažovanje na ekološkoj svesti, kao
evropskim pionirima, isto je lapsus koji je bio osuđivan, ali ja od njega ne
odustajem. Svoj intelektualni angažman, upravo, vidim u posvećenosti i
predanoj borbi za biljke, planine, vetrove, potoke... čoveka... umetnost...
dušu... To nije naivni romantičarski povratak prirodi, već civilizacijska nuž-
N OVA M ISAO / O db r ana p r av a na grešk u (u) um e tn os ti
nost kojoj bi svi – posebno intelektualci i umetnici – trebali da se predamo. Spas postaje izazov pitanja, ali i odgovora. Nisam ideolog, ali naspram liberalnog kapitalizma, koji je sve osim liberalizma, vidim jednu vrstu nametnutog prosvetiteljstva. Zar je strašno da nešto naučimo o saradnji prirode i čoveka. Izgleda jeste, a da lažemo, krademo, korumpiramo
– Ne! Da li ste skoro čuli da je neko pomenuo Markuzea i Froma – Ne! Zašto, zato jer su oni pokretali misao ka boljoj stavrnosti. Sada je na sceni:
Što više ponuda promenljivosti, jači status quo. Zato sam ja spiritualni levičar. Otpadnik i odmetnik u želji da sačuvam znanja o malom. Malo je
danas jedini atribut koji se suprotstavlja globalitarizmu.
Dvadeset prvi vek vidim u potrebi za pražnjenjem. Prethodni je mnogo
nagomilao. Pregraničilo se u svemu. Narasta materijalno, korpulencija
komfora.
Prosto guši čovekovu slobodu, a nigde duše i smisla. Narasta i besmisao.
Ovaj vek neće potrebovati znanja, već čišćenja. Metla će postati osnovni
simbol veka.
• U vreme tvojih umetničkih početaka, verovalo se kako upravo umetnost jeste ona duhovna praksa koja treba (može ?) da dovede do stvaranja novog,
kako se tada govorilo, duhovnog društva budućnosti. Kako ti sve ovo izgleda
danas, četiri decenije kasnije – i da li uopšte veruješ u mogućnost postojanja
sličnih (pozitivnih) umetničkih utopija danas ?
Božidar Mandić: Kao umetnik borim se protiv „tri N”. To su Novac, Nauka
i Nacija. Kao samoniklom filozofu, čini mi se da su ta tri „N” dala pečat
propadanju sveta. Često se naučnici pravdaju radoznalošću – mada čitav
njihov koncept stremi otkrivanju moći. A ja im onda kažem, zašto niste
nešto učinili da se vaša radoznalost emanira u etici. Novac je zagadio ljudsku dušu jer teži visokim ciframa. A poznato je da velike brojke cepaju
um. Čovek samo računa i uvećava svoje ambicije kao u filmu „Čudo nad
Milanom” De Sike. Nacija je kolektivni egoizam. Zato budućnost vidim
neophodno bez ove tri nametnute i hegemonizovane dimenzije. Ponoviću Malroovu rečenicu, koju je često citirao i Jonesko: „Dvadeset prvi vek
ili će biti duhovan ili ga neće biti”. I dalje verujem u ne-napuštanje duhovnosti bezdušnog i despiritualizovanog čoveka. Verujem u izmenu istorije
i nagle, iracionalne obrte. Možda će se svo ovo zlo isprazniti u trenutku,
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
52
kao fudbalska lopta kad se probuši. A nada će nas napasti da ni sami nećemo moći da se odupremo. Duh je drugo ime za nedeljivost. On traje i
pretvara se u telo, materiju. On je svetlost zgrčena bolom u ovom svetu,
naznaka da život i biće nisu razdvojeni niti mrtvi.
Moje viđenje sveta nije optimistično, ali moje viđenje duha je prepuno
optimizma. To nazivam – Optimizam zasnovan na realnim, pesimističkim
činjenicama. Stvarno! Sve se vidi u vazduhu, došli smo na samu ivicu kraja
sveta, broje se sekunde do kataklizme... ali pesnik ne sme da napusti svoje vizije. Jer su vizije spasonosne i preporodljive.
U svojoj biografskoj putanji, uglavnom, živeo sam sa duhovnim ličnostima. Na primer, to su: Jakov Beme, Majstor Ekart, Nikola Kuzanski, Majstor
Valentin, Nikifor Gladni, Angelius Silesius... Iz kulture ih je premnogo... a iz
privatnog života: Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Slavko Bogdanović,
Mirko Radojičić, Žilnik, Enriko Josif, Vladeta Jerotić, Ljubivoje Ršumović,
Taras Kermauner, Tibor Varadi, Vladan Radovanović, Kosta Bogdanović,
Olga Jevrić,... Svi ti ljudi (ličnosti) i sad su u meni. Za duhovne ljude ne postoji vreme, već entitet neuništivosti koji neprestano hrani naredne generacije iz nadvremena. To je aksilano bratstvo. Ono nadilazi lokalne i regionalne kulture kao i vremensko postojanje i prisutnost. Svo nerazumevanje
savremenog trenutka, nadoknađujem upravo saosećajnim življenjem sa
Plotinom, Remboom, Dišanom, Helderlinom, Artoom, Grotovskim, Brukom,...
Zagnjurim se u njih i nastavim da tragam i živim sa nerazumevanjem. I
neprihvatanjem!
• Svojevremeno si izjavio kako živimo u jednoj od najtužnijih civilizacija, kako,
u tom kontekstu, komentarišeš činjenicu da – uprkos tako savršenim sredstvima/načinima komunikacije – današnjem čoveku, čini se, nedostaje elementarna informisanost u smislu spoznaje sebe i sveta u kom živi?
Božidar Mandić: Sada pravim novu izložbu za zimu pod nazivom: „UVEK
JE BILO OVAKO, NIKAD NIJE BILO OVAKO”. Ima opravdanja i za jedno i za
drugo. No, mislim da nikad nije bilo ovako. Nikada nije bilo sedam milijardi ljudi na planeti, nikada nije ostalo samo 0,5 posto pijaće vode, nikada
nije nestalo pedeset posto šuma na planeti... Nikada nije pocepan atom,
probušen ozonski omotač, virtuelna stvarnost i genetička hrana i klonirano biće. Ali, kada me ljudi demantuju i kažu – pa uvek je bilo ovako – ja
odgovaram: kada je bilo ovakvo zagađenje? Kada je smog ličio na sfumato sa slikarskih platana, kada je bilo ovoliko plastike po rekama, poljima,
na putevima... kada je bio ovako gust saobraćaj po ulicama, buke, depresije i apatije... Nikad! To mi gotovo svi odobravaju. Mislim da je zadatak
intelektualca da se obračunava sa svojim vremenom. Sada nema kritičkog diskursa. Uspavanost treperi intelektualizmom, a plišane reakcije više
idu na to da odobre nego da opovrgnu postojeće stanje. – Šta je mene
briga kako je nekad bilo, mene zanima da sada proživim plemenito i kvalitetno. Čini mi se da kada ljudi, često lakonski, odgovaraju „tako je uvek
bilo”, oni, ustvari, delimično odobravaju takvo stanje. Daju mu sertifikat
nesavladivosti. Tačno je da je zlo uvek postojalo – ali su sada neslućeno
narasle tehničke mogućnosti za njegovor ispoljavanje. Još više, narasla je
apologija zla.
Zato se borim – posebno svojim tekstovima u listu Danas – da ukažem na
narastanje problematike ekologije i ljudske svesti. Kritikujem i ukazujem
na to da slobode nema. Nikad. Pa ni sada, a da prvi put intelektualci ćute i
dopuštaju da se „plišana represija” širi. Zato sam jednu od poslednjih
izložbi u Salonu Muzeja savremene umetnosti i nazvao Umetnost ka slo-
bodi. Želeo sam da ukažem na to da je sada potrebna umetnost da se do
slobode dođe. Sloboda data u velikim količinama je kvarljiva roba. Prvi
put, suptilnošću manipulacije, sloboda se sprečava slobodom. Ne treba
meni neko da dâ slobodu, već da mi dopusti da je kreiram. Jer, bolja je
ne–sloboda u kojoj možeš nešto da učiniš, nego sloboda u kojoj ne možeš ništa. Nekada su ideologije davale ton represiji, sada su to tokovi novca. Sličnost bez različitosti. A, upravo, najveća prevara je raspravljati o
prethodnom vremenu, o njegovim cenzurama, a praviti se da one sada
ne postoje.
Na kraju, sloboda čini osnovu umetnosti. I umetnik ne treba da odustane
od nje. Ne treba da odustane da svojim umetničkim delima, angažmanom, kritikom, učini da sloboda ne korodira samu sebe – već mora neprestano da je afirmiše i podržava.
U ovom trenutku najveći neprijatelji umetnosti su kapitalizovani mejnstrim, upliv novca u estetiku, spektakl i zabavu koji uz pomoć dizajniranih
ponuda zamenjuju umetnost i konzumenta obasipaju neumetničkom etikom. Neetikom umetnosti postižu populističku impresiju i odvajaju umetnost od konzumenta. To nazivam „šareni fašizam”, ili, što bi rekao Karel
Kosik: „šljašteća pećina”.
Masi je ponuđena masovnost koja guši primaočevu percepciju, i on onda
biva vođen – kao nekada velikim vođama, ideologijama i društvenim pokretima. Konzumerizam i konglomerizam su postali jedna vrsta „rozikastog staljinizma i hitlerizma”. Potrošačka nekontrolisanost dovodi čoveka
do kupovnog ludila zaboravljajući, ipak, da se lepota ne može kupiti. Ona
je iznad svega telo duha.
Kejdž je govorio da što su rasprostranjenija sredtsva komunikacije sve
manje komuniciramo. Naše doba to potvrđuje. Informacija na tone, mudrosti na miligrame. Zato se danas uvrežilo mišljenje: Ako hoćeš da budeš
obrazovan, poseduj što više informacija; ako hoćeš da budeš mudar – što
manje informacija. Informacija u svojoj ogromnosti, kao i svo drugo obilje, postaje najveći problem bogato–siromašnih društava. Svega imamo,
sem samih sebe. Postajemo zavisni od brzih i lakih informacija, a sujeta
narasta. Zavladala je „plankton kultura”. Interesovanja u površna, a brzina
postaje ulična relikvija. Ljudi se kunu u asfalt i efemernost. Beket je lepo
govorio – Ludaci koji govoraste brzina nikad, ponavljajte to! Doduše, ja
sam za brzo govno i sporu tehnologiju, jer čovek mora vratiti sopstveni
ritam i energiju, a tehnologiju staviti u humanističku službu.
U mojim pozorišnim predstavama nema informacija. Kredo je: Ni sam ne
razumem ono što činim, pa zato to ne tražim ni od publike. Ali na sceni,
kad se pojave moji akteri, preplavi energija, ritam, iskreno telo, urlik za
novo rađanje autora. U umetnosti svaki trenutak je vrsta novorođenčeta.
Uvek smo nevini. Sat otkucava, a umetnici vrednuju svoja dela po količini
monete u njima. Niko ne brine za kosmos, za novu mitologiju ili probuđenu metafiziku. Sve ovo što se sada dešava – pojačana interesovanja sveta
za divlje kulture, Nju ejdž, Rembo, Novi nomadi, tajna društva, uzdignuće
duhovnih škola, popularna psihologija – samo kazuje o važnosti eteričkih
svetova i čovekovoj gladi za njima. Ovo je, zaista, najbolji svet od svih mogućih, ali nije jedini. Ovo nije izgubljeni Raj, već mnogo zapušteni...
Najstrašnije je to, što je informacija sada prešla (transformisala se) u dezinformaciju. Davno, sedamdesetih, napisao sam tekst za časopis Slavka
Bogdanovića LHOQQ pod sličnim nazivom Teorija dezinformacije. Napisao
O db r ana p r av a na grešk u (u) um e tn os ti / N OVA M ISAO
• Jesi li, u međuvremenu, nabavio kompjuter ili ću i ovaj intervju morati da
prekucavam?
Božidar Mandić: Ja sam protiv tehnologije. Ili, tako volim da kažem, do
one sam koja je izmislila motiku. Ne volim tehnologiju nastalu posle sedamdesetih. Ona je više orobila čoveka, nego što mu služi.
• Ok, shvatio sam da (ipak) prekucavam!
Božidar Mandić: Započeo sam o mom otporu prema sajber-kulturi,
kompjuterima, ekranskoj dominaciji... Nikada još nisam seo za kompjuter.
Ne bi mi misao radila. Zato još uvek pravim probleme urednicima i odnosim tekstove otkucane na pisaćoj mašini. Volim kad se u mojim tekstovima čuju otkucaji pisaće mašine. Razlikujem tekst napisan na kompjuteru
od teksta napisanog na pisaćoj mašini. Razlikuju se. U prvom dominira
perfekcija, brzina i urednost, u drugom – čovečnost, greška i toplina... i
nezaustavljivi zvuk kreativnog iznenađenja koji stvara impresiju i beži od
umnožavanja teksta.
Sada je na sceni floskula: Ekonomija je sve! Voleo bih kada bi umetnici
imali hrabrost da se odupru toj hegemonističkoj misiji i pretvore je u –
umetnost je sve. Ali ne sve i svašta – kako je govorio Vojislav Despotov.
Tehnologija je stvorila nezasitost otimanja od prirode, rušiteljstvo (a nekad je civilizacijsko imponovanje bilo graditeljstvo), zagađenja. Mogu bez
njih. Trudim se da me ne zadivljuju, još mi je uvek važnija vlat trave nego
najnoviji model brzog umnožavanja umetničkog dela.
Ako delo ne liči na Boga, ne bi bilo loše da makar liči na čoveka. A, isto
tako, pošto sam čovek običnosti ne zameram ljudima koji upotrebljavaju
visoku tehnologiju, mogu i sa njima da pronađem kopulu. Jer ništa nije
izvesno i ništa nije pod patronatom sigurnosti. Pleroma je reč koju, pored
mnogih drugih, obožavam; ona znači prijateljstvo suprotnosti, a može i –
izlivanje božanske Jednote. Tako, nažalost, ja ću kucati na staroj „Unisovoj” mašini a ti tekst prenosi na ekran. Ništa se idejno neće izgubiti. Demantovaćemo Sartra – Istorija to beše rat! Trudim se da se povinujem
gandijevskim principima življenja – ne ratovati, ne konfliktovati, već poštovati suprotnost. Čak, kad zatreba uskočiti u nju i kvalitetno je odživeti.
• Možeš li da opišeš kako izgleda jedan tvoj dan?
Božidar Mandić: Pripadam kulturi običnosti. Strana mi je sebičnost, posebno – sebični egocentrizam, pojava koja narasta u našem svakidašnjem
životu. Lako je biti monah, svetac, ali običan čovek ne. Teško je obaviti
misiju jednostavnog bića – veli Bela Hamvaš.
Ustajem rano jer jer sam jutarnji tip. Jedna moja zbirka eseja iz pastorale
naziva se praskozorje. Sama reč jutro, kao da znači da Ja sam se utro.J...
utro... A stara islamska poslovica veli: „Idem jer znam kuda idem. Idem jer
zorom ranim. Zorom ranim jer se tebi smejem”. Miroslavova i moja majka,
bila je spremačica, ustajala je u četiri sata ujutru da čisti kancelarije. Kad
god bi joj neko rekao da nema vremena, ona bi mu odgovorila – ustani
jedan sat ranije i imaćeš viška vremena. Ja nosim tu psihologiju. Od majke
sam zavoleo metlu. Čišćenje. I kapitalni proces katarze naspram nagomilavanja. Metla stvara prazninu, u koju onda nagrne stvaralački duh.
N OVA M ISAO / O db r ana p r av a na grešk u (u) um e tn os ti
Nekada sam ustajao rano i odmah odlazio u štalu, čistio balegu, muzao
kravu, hranio kokoške, sekao drva... Sada sam semalo ulenjio (intelektualizirao). Ustajem sa prvim plavičastim taktovima zore. Sedam u moju stolarsku stolicu i pijem kafu, gotovo dva sata. Sedim i mirujem i dopuštam
da se misli, slike, ideje uliju u mene. Kasnije, tokom dana, ja ih sprovodim
u realizaciju, ili ih prolongiram za neku manifestaciju, tekst, izložbu... Sebe
osećam kao slugu vremena. Jer tamo gde postoji subjekt postoji i vreme.
Opet, vreme je biće. Naš rođak. Blizanaštvo koje ne treba napuštati ni po
koju cenu. Nema monete koja može platiti posedovanje vremena, jer je
ono naš protok i tom kroz nas same. Ako ga ne propuštamo, kao da smo
mrtvi... a to je gore nego da smo zaista mrtvi.
Oko sedam sati sedam za pisaću mašinu i dosađujem čitaocima „Danasa”.
Zatim dolaze gosti, komšije, ljudi sa kojima se družim i delim deo dana,
dovoljno dug da sa nekim podelim ljubav i zagrljaj. Igram fudbal, trčim,
perem veš, kuvam, čitam...
To je bogatstvo običnosti.
• Šta (najviše) voliš da jedeš?
Božidar Mandić: Ja sam vegetarijanac. Mada me najviše zanima duhovna i duševna hrana. Dušu volim podjednako kao i psihu. Abu Said veli da
je duša svuda po telu, a da joj preko tela ne možemo ništa. Zanima me ta
nemoć koja nas hrani i koja se besmislenom hrabrošću, naivno, bori za
jedan plemenitiji svet. Ta intimna i individualna misija je moja alhemijska
hrana. Usput, i jedem biljke jer su neagresivne, poetične i sintetične... Pripadam umetnosti floralne aktivnosti. Mislim kao biljke, a povremeno osetim da one to čine slično. Mi smo ovde u šumi povezani. Često iz stabala
čujem reči, obično me hrast ili bukva podržavaju da istrajem. Kažu mi: „Mi
smo uz tebe”. Hvala im jer treba izdržati započeto delo.
Moji obedi su jednostavni, isti kao i moja umetnost. Ne koristim puno začina. Želim da samo povrće iz mog vrta da ton ukusa. Moje salate, šargarepa, krompiri, buranija, tikvice... nemaju pesticida u sebi. To bi bila rizomatična pažljivost. Istinski negovati ono što jeste. Ne volim genetičku hranu jer je bezlična i pripada novom totalitarizmu i fašizmu. Uništenju
osnovnih recepcija ukusa. Nekada je ukus bio pojam za otmenost, visoku
aristokratsku umetnost, a sada je načinio da čovek postane bljutav. Bez
receptora za uživanje u iskonskim ukusima datim za obesmišljavanje besmisla. Hrana koju radim u bašti je deo mojih umetničkih prelata neophodnih za celokupnu filozofiju koju živim.
Ernst Bloh kaže – Ne zapušuj usta hranom koju jedeš. Znači ničega premnogo. Trudim se da u ishrani budem iskren i skroman. Autentičnost je,
kao i kod moje umetnosti, zalog svakog jela. Usta postaju loš saradnik
ako imamo varvarsku dušu. Mislim da me je vegetarijanstvo uvelo u svet
višeg poštovanja Drugog. Biljke se bespoštedno daju – slično osećam i
kao sopstvenu funkciju samog sebe.
Duh vidi eteričnost biljaka.
Biljke neguju eteričnost čoveka.
• Hvala ti na razgovoru – trudiću se da pri prekucavanju pratim tvoj ritam.
Božidar Mandić: Hvala tebi – bitno je samo da ne kucaš prebrzo... n
(Razgovor/prepiska vođena tokom septembra i oktobra 2011. godine)
KREATIVNI POGONI
sam ga reagujući na tekstove Abrahama A. Mola i Maksa Benzea o toj
prenošljivoj platformi intelekta. Nisam ni slutio, kao dvadesetogodišnjak,
da će to vrlo brzo postati istina.
53
TEORIJE KULTURE
Pitanje teorije
Značaj imenovanja: afričke umetnosti i pitanje teorija
Piše: Ana Sladojević
Pokušaji da se ustanovi novi centar, koji će se „pravednije” odnositi prema svemu što ne spada u evropsku
vizuelnu tradiciju, kao što to predlažu neki teoretičari odnosno filozofi, poput Denisa Datona jeste zapravo
samo korekcija već postojećeg sistema vrednovanja
54
U
vremenu u kojem je veliku ekspanziju doživela kritika reprezentacija
afričkih i drugih van-evropskih umetnosti, baš nešto nakon Rubinove (William Rubin) izložbe Primitivism in the XXth century art (1984), jedan od argumenata naizmenično korišćen u korist ili protiv dotadašnjih strategija bilo
je imenovanje umetnosti u sredinama iz kojih sami predmeti potiču. Naime, prema nekim tvrdnjama, u mnogim afričkim jezicima ne postoji reč
koja korespondira reči „umetnost” u onom značenju koje joj mi, kao Zapadnjaci, pridajemo.1 Ukoliko tako pogledamo, u nekim afričkim jezicima
nema, na primer, ni više od tri reči za boju, pa se čitav spektar opisuje samo crnom, cr venom i belom2. Međutim, ako u nekom jeziku ne postoji
reč analogna našoj da opiše određen pojam, to ne znači da pojam ne postoji. Moguće je, dakle, da je njegova kontekstualizacija u drugom jeziku
nešto drugačija, i da tragamo za njim na pogrešnom mestu.
Jedna reč oko koje je prošlog meseca nastala burna debata na cirkularnoj
pošti u koju su uključeni neki od najznačajnijih afrikanista danas, bila je
tribalno. Kako je etimološki sasvim jasno, tribalno nastaje od reči pleme, i
koristi se u jednom periodu pre osamdesetih kao zajedničko ime za odre1
Sa druge strane, kako Ben Envonu (Enwonu) piše, „Kroz podučavanje engleskog
jezika od strane Britanaca, reč „umetnost” je usvojena, kao uostalom hiljade drugih engleskih reči kroz upotrebu jezika. Reč „umetnost” ima (suviše, prim.prev.)
ograničenja onda kada se definiše, da bi imala isti smisao kao na primer reč „nka”
jezika Ibo.” Enwonwu, Ben. (2000). The African View of Art and Some Problems
Facing the African Ar tist. Ijele: Art eJournal of the African World: 1, 2. http://www.
africaresource.com/ijele/vol1.2/enwonwu4.html
2
„Jezici sa samo dva termina za boje bili su veoma retki širom sveta, ali uz nekoliko primera iz Nove Gvineje, autori (Berlin i Kej) zabeležili su jedan afrički primer,
čadski jezik Ngombe, u kojem su jedini termini za boju bili bopu, što znači belo, i
bohindu, što znači crno. Međutim, čini se da su u prošlosti, iako su ljudi specijalizovani na primer za rad sa perlama ili za bojenje tkanina, koristili veliki opseg
izraza za nijanse, mnogi afrički jezici razlikovali samo tri osnovna termina za boju:
crvenu, crnu i belu, koje su tvorile trodelnu klasifikaciju raspoloživu za upotrebu
u kontekstima koji su se protezali od poljoprivrede do festivala, od medicine do
odevanja.” str. 18, Clarke, Duncan, Colors of Africa, Thunder Bay Press, San Diego/
PRC Publishing Ltd, London, 2000
đene umetničke prakse, pre svega u svetu galerista ili kako se to možda
preciznije na engleskom jeziku zove – dilera umetninama. Svet galerista sa
jedne strane i svet muzealaca, ili teoretičara koji blisko sarađuju sa muzejima sa druge, samo su naizgled slični. Osim što za predmet svog rada ili proučavanja često imaju iste objekte, i što su uticali jedan na drugi kroz principe tržišta, ova dva sveta, zapravo, imaju potpuno različitu terminologiju.
Dakle, ono što je pokrenulo debatu na cirkularnoj pošti bila je najava Tribal
Art Week-a u Njujorku. Najavu je, razume se, dao galerista. Jer, danas je jasno da nijedan afrikanista koji drži do sebe neće upotrebiti reč tribalno,
osim ukoliko ne želi da je kritički preispita. Jedna vrsta „preterane korektnosti”, koja se afrikanistima spočitava, i koja se ispoljava kroz njihovo veoma precizno korišćenje nekih termina, kao i kroz kapacitet za duge i burne debate o njihovoj tačnosti, pored toga što afrikaniste može da dočara
kao sitničave, rezultat je i jedne posebne frustracije sa kojom se svi oni
suočavaju. Ona leži u tome da niko drugi nije u toj meri upućen u njihovu
terminologiju, kao i da druge to zapravo često ne interesuje. Možemo reći
da je ova situacija sasvim očekivana, jer i mnogi fizičari ili astronomi koriste jezik koji malo ko razume, ukoliko nije upućen, odnosno ukoliko se ne
bavi problemima fizike ili astronomije. Međutim, posredi je nešto daleko
šire od same terminologije. Insistiranje na određenim terminima je pokušaj da se, ni manje ni više, promeni svet. Kako Grizelda Polok (Griselda
Pollock) navodi, u tekstu u kojem ukazuje na mesto feminističke socijalne
istorije umetnosti, a koju ja ovde posmatram kao analognu socijalnoj istoriji umetnosti bilo koje „drugosti”, ono što ne može „...koegzistirati s postojećim povjesnoumjetničkim mainstreamom ...je radikalno preispitivanje
predodžbe svijeta koju povjest umjetnosti nastoji stvoriti.”3
Kada su afrikanisti u pitanju, i njihova spočitavana sitničavost, o čemu je,
zapravo, reč? Pre nego što to sagledam u jednom širem okviru, kojem i
3
Griselda Pollock, (Feministička) socijalna povjest umjetnosti?, u Umjetničko djelo kao društvena činjenica, Perspektive kritičke povjesti umjetnosti,
ed. Ljiljana Kolešnik, Institut za povjest umjetnosti, Zagreb, 2005, str. 256
Znač aj im e n ov anja: af r ičke um e tn os ti i p it anj e te o r ija / N OVA M ISAO
Kao što Polokova navodi: „Povjest umjetnosti odabrala je kao svoj predmet
proučavanja jedan od aspekata (te) kulturalne proizvodnje – umjetnost.
No i sama disciplina povjesti umjetnosti ključna je komponenta kulturne
hegemonije dominantne klase, rase i roda. Stoga je važno dovesti u pitanje
samu definiciju idealne stvarnosti našeg društva koju povjest umjetnosti
proizvodi svojim historijskim interpretacijama kulture”.5
Profesor Džon Pikton (John Picton), koji se, na moje veliko iznenađenje,
priključio uzavreloj diskusiji na cirkularnoj pošti (on je jedan od najznačajnijih teoretičara afričkih umetnosti, profesor emeritus na SOAS6), i na izvestan način je i zaključio, rekao je sledeće: „Pretpostavljam da je u određenom smislu prilično šokantno da se naiđe na diskusiju o reči „pleme” u
kontekstu studija o afričkoj umetnosti, kada, čak i pre Vansinine7 „Istorije
umetnosti u Africi” iz 1984, (i nemojmo zaboraviti na pionirski rad Bravmana u „Open frontiers”8) većina nas (osim Vilijema Faga) napustila je
upotrebu reči „pleme” kao kategoriju koja odražava antropologiju kolonijalnog perioda, kategoriju koja je, ako ništa drugo, kompletno neupotrebljiva u razumevanju socijalnih i istorijskih okolnosti koje karakterišu
bilo koje umetničko delo.”9
4
O tome više u: Putinja, Filip i Žoslin Stref-Fenar, Teorije o etnicitetu, XX vek, Beograd, 1997
5
Navedeno delo, str. 250
6
School of Oriental and African Studies, London
Vansina, Ian, Art History in Africa, Addison Wesley Publishing Company, January
1984
Bravmann, Rene A, Open frontiers: the mobility of art in Black Africa, Henry Art
Gallery/University of Washington Press, Seattle, 1973
9
U originalu: „I suppose in some ways it’s quite a shock to come across a discussion
of the word ‘tribe’ in the context of the study of African art, when, even long before
Vansina’s 1984 Art History in Africa, (and let’s not forget the pioneering work of
Bravmann in Open Frontiers) most of us (apart from William Fagg) had abandoned
the word ‘tribe‘ as a category redolent of the anthropology of the colonial period,
a category at best completely useless in helping us understand the social and historical circumstances pertaining to any work of art.” 07.05.2010. H-AfrArts
7
8
N OVA M ISAO / Znač aj im e n ov anja: af r ičke um e tn os ti i p it anj e te o r ija
TEORIJE KULTURE
afrikanisti teže, vratiću se na reč tribalno. Galerista koji je, možda i naivno,
postavio najavu o Tribal Art Week na mejling listu na kojoj su neki od najeminentnijih stručnjaka iz oblasti afričkih studija, branio se svim sredstvima. Pokušavao je da objasni da je tribalno izraz na koji su ljudi navikli. Kako
kupci, nakon što je probao da naziv galerije promeni iz „tribalna umetnost”
u neku od manje eksplicitnih varijanti manje-više iste kategorizacije, poput „tradicionalne umetnosti”, nisu razumeli šta on to zapravo prodaje.
Naposletku, kako, s obzirom na to da govori jedan afrički jezik, pouzdano
zna da se niko u Africi ne vređa na pomen reči pleme, i da je u Africi jasno
izraženo da svako pripada određenom plemenu. I tu dolazimo do pitanja
sa početka, koje se tiče jezika. Ukoliko u jednom jeziku crno označava ne
samo crno, već i ljubičasto, plavo i zeleno, kako možemo biti toliko sigurni
da reč pleme ne znači istovremeno i narod? Jer, razlika između reči narod
i pleme, jeste razlika između periferije i centra. Ova razlika u imenovanju
jeste strategija uspostavljanja hegemonije.4
55
TEORIJE KULTURE
šta se uspostavlja ta primarnost? Kako predmet nastao u 16. veku10 možemo da nazovemo primarnom umetnošću, a da starogrčku i rimsku umetnost nazivamo antičkom ili klasičnom? Ako je Vilendor fska Venera nastala
u primarnoj društvenoj zajednici, da li je ona u istoj grupi predmeta koji
su načinjeni krajem dvasedetog veka u Africi ili Okeaniji?
Iako se afrikanisti u načelu slažu oko terminologije koju ne treba koristiti,
kada se postavi pitanje koje termine možemo koristiti kada govorimo o
tzv. vanevropskim umetnostima, mišljenja se razlikuju. Najčešći odgovor
je upravo ono što i Pikton navodi, a to je da: „...su nam potrebne različite
paradigme kako bismo objasnili različite aspekte, forme, razvoje i istorije.
Ne postoji jednoobrazan način razumevanja vizuelne prakse, u Africi ili
bilo gde drugde na svetu.”
56
Dejvid Kerijer (David Carrier), u uvodu iz knjige World Art History and its
Object, kaže: „Filozofi u našoj tradiciji veruju da su njihovi argumenti od
univerzalne vrednosti, ali se većina istoričara umetnosti opire ovom načinu
razmišljanja. Govoreći o „našoj kulturi” i „našoj umetnosti” u poređenju sa
egzotičnom umetnošću koja nastaje izvan Evrope, ja pišem kao Amerikanac
čiji su preci emigrirali iz Evrope. I kada govorim o „evropskoj umetnosti”
ili „zapadnjačkoj umetnosti” ja uključujem i umetnost nastalu u Americi,
stoga što je naša vizuelna tradicija u osnovi evropska. „Naša kultura” i „egzotično” su indeksni termini, poput „ovde” i „sada”, čija referenca je povezana sa pozicijom onoga ko piše.”
Kada Grizelda Polok nastavlja da promišlja ideju o feminističkoj socijalnoj
istoriji umetnosti, ona upućuje na neke uvrežene stavove prema kojima
se formira sud u umetnosti. Ona pominje ideju o individualnoj prirodi
kreativnosti genija-umetnika. Za razliku od položaja žene u takvoj istoriji
umetnosti, kojoj se oduzima pravo na kreativnost, u slučaju afričkog umetnika/umetnice, oduzima se pravo na individualnost, te se negira autorstvo. Ukoliko pogledamo bilo koju knjigu o afričkoj umetnosti objavljenu
okvirno pre osamdesetih godina dvadesetog veka, skoro svaka će sadržati opis „anonimnog afričkog umetnika”. To je jedna od implikacija termina „tribalno”, koje se u tom slučaju primenuje kao izraz za „kolektivno”.
Nastanak određenog umetničkog predmeta pripisuje se plemenu, odnosno plemenskoj tradiciji u okviru koje jedan, nešto veštiji pojedinac, zapravo kroz svoj rad izražava kolektivni osećaj za lepo.
Ovde bih, kao primer, navela jedan drugi, podjednako neprikladan termin,
koji je nastao negde početkom devedesetih godina, a to je „primarna”
umetnost. Kao što tribalno implicira jednu društvenu strukturu, pleme,
koja ima svoje mesto u istoriji ljudskog udruživanja, primarno je trebalo
da, analogno plemenu, osvetli stvaralaštvo koje nastaje u okviru jedne
takve primarne ljudske zajednice. Odmah po njegovom uvođenju u stručnu literatura, postavljena su pitanja: ako je nešto primarno, u odnosu na
Pokušaji da se ustanovi novi centar, koji će se „pravednije” odnositi prema svemu što ne pripada evropskoj vizuelnoj tradiciji, kao što to predlažu
neki teoretičari odnosno filozofi, poput Denisa Datona (Denis Dutton)11,
jeste zapravo samo korekcija već postojećeg sistema. Afrikanisti koji se
trude oko jedne reči, i iskazuju svoje nezadovoljstvo kroz cirkularnu poštu, čini se kao da rade to isto: pokušavaju da koriguju postojeće stanje.
Pikton je besumnje u pravu, kada govori o različitim paradigmama za različite svrhe. Grizelda Polok, baveći se pitanjem feminističke socijalne istorije umetnosti, zapravo dotiče samu suštinu problema na jednom širem
planu, tvrdeći da je nedovoljno korigovati, priključiti „ostale” (i pod time
se šire mogu shvatiti sve „drugosti”) već postojećem poretku. Naime, novi
pogledi moraju dovesti u pitanje sve: naučne discipline, njihove metodologije, postojeće klasifikacije umetnosti, primenjenu terminologiju, itd.
Kako i Polokova kaže: „Ono s čime se moramo nositi jest suigra višestrukih
povijesti – umjetničkih kodova, ideologija svijeta umejtnosti, umjetničkih
institucija, oblika proizvodnje, klasa, obitelji, oblika spolne dominacije –
čija se međusobna uvjetovanost ili neovisnost moraju mapirati zajedno,
u precizne i heterogene konfiguracije.” n
10
Npr. Beninske bronze, pogledati http://www.quatuor.org/polemique_art_01.
htm, Christian Ricordeau, Pour en finir avec les «Arts Premiers», le 22 avril 2000
Dutton, Denis, A Naturalist Definition of Art, The Journal of Aesthetics and Art Criticism, 2006, 367-377
11
Znač aj im e n ov anja: af r ičke um e tn os ti i p it anj e te o r ija / N OVA M ISAO
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
Drugačija umetnost
Pustite lepotu da hoda, prolazi
Razgovarao: Mirko Sebić
U poplavi raznih nametnutih estetskih vrednosti i industrijskih brendova, ručni rad je postao čista egzotika
i počeo da izumire. Ručno slikana unikatna tašna simboliše čoveka kao najbitniju kariku u radu i stvaranju.
Od početka ideje, pa sve do ramena preko kojega će biti prebačena
58
Z
ašto neko uopšte zateže platno, impregnira ga, i onda na njega nanosi vlažno blato pigmenta, čeka da se osuši, a potom tu stvar, koju u galerijama zovu slika, kači na zid i čeka nekog da ga zadivi. Mi se o tome već
dugo ne pitamo. Idemo, ili ne idemo na izložbe, znamo ili ne znamo, nešto o slikarstvu. Ali, ne, ne pitamo se.
A onda iznenada, neko ne zateže platno, neko ne kači slike na zid galerije.
Samo jednostavno pretače boje, sklapa materijale sa njihovim izrazom i
kaže: bićemo korisni i lepi. Bićemo skromni i nepretenciozni. Neće nam
trebati ego, biće nam dosta i radost.
Maja Ćurčić i Jovanka Lekić pričaju o tome kako se to postiže, kako se
zapravo postaje Ridikla?
Ridikla: Nas dve smo se pre poznanstva bavile sa više različitih likovnih
disciplina. Sretale sa raznim likovnim materijalima i tehnikama, kao na primer batik, keramika, tkanje, grafički dizajn. Obe smo takođe i ikonopisci,
što nam je naročito drago jer ikona za nas ima posebno duhovno značenje.
To je bilo i presudno za naš susret i sadašnji rad, jer smo se preko ikona i
upoznale. Bilo je to na izložbi Savremeni ikonopis u Vojvodini 2008. godine. Odmah smo se prepoznale kao osobe sličnog senzibiliteta i ljubavi
prema umetnosti.
To je i pokrenulo točak ideja koje smo pretočile u primenjenu umetnost.
U našu tašnu – Ridiklu.
Zajednički smo kasnije radile i ikone, i pokrenule takođe neke nama važne i
značajne ideje koje se lepo razvijaju. Zahvaljujući ikonopisu imamo vrlo razvijen i negovan rukopis, koji nam dobro dođe, i mi smo toga svesne.
Naše druženje je od početka imalo karakter i smisao kreacije i konstruktivnosti. Vrlo brzo smo se prepoznale i kao srodne duše. Postoji neko obostrano ushićenje i radost koja je veća kada to delimo. Iskreno, to je lepo
prijateljstvo, tako da prosto strepiš i čuvaš ga koliko možeš.
Vreme koje provodimo zajedno nam je dragoceno i žao nam je što ga je
manje nego što bismo to želele. Zajedno radimo, gotovo svakodnevno,
već tri godine.
Tašne smo počele da slikamo tako što smo imale materijal i boje za tekstil
kao i laneno platno. Tačno smo znale šta želimo. Poklopila se ideja, i istog
časa nam je zasvetlela ista sijalica. Oblik, forma i tehnika, sve je bilo tu.
Odmah. Nikakvo posebno vreme niti razvlačenje trenutka. Momentalno
smo počele i četka je bila u našim rukama. Trenutna radost i brz odgovor.
Prva publika je bila oduševljena. Bili su to više prijatelji i rođaci. Oni koji
razumeju nas i naš rad.
Nama je bilo sve lepše i sve smo više ulagale. Ulagale smo u sve u šta se
može uložiti. U emocije, u ljubav, poštovanje, ideje, materijal, boje, četke,
tekstil...
Podrška prijatelja, ali i kolega bila je kao katapult. Sve što smo dale, vratilo
se, pa i više. Hvala im svima.
• Kako je uopšte došlo do toga da radite unikatne tašne, kako tako jedan upotreban predmet, što se kaže „praktičan”, kod vas postaje umetnička stvar po
sebi, čisto estetski čin?
Pus tite l e p otu da h o da , p ro la z i / N OVA M ISAO
KREATIVNI POGONI
Ridikla: Negde na samom početku, nazvala nas je telefonom jedna naša
prijateljica da nam kaže da je u autobusu videla devojku koja je nosila našu
tašnu. Ridiklu. Mi smo je odmah u glas zapitale: ...„A koju tašnu“?
Te tašne su kao naša deca i mi ih sve pamtimo. Za većinu znamo gde su,
kao i kod koga su. Naslikale smo ih do sada oko 600, i nalaze se svuda. Po
celom svetu. Ovo će voleti da pročitaju svi oni koji imaju jednu od njih.
Sve dobre slike imaju ekspresiju. To znači da umetnik ne sprema samo platno četke i boje pa onda uradi svoj posao, nego u njega tka i svoji duh i sreću. Sa njim se igra. Zato su naše tašne dobre. Zato će zauvek da traju i izbog
toga ih toliko volimo. Tako slikar jedino može da komunicira sa publikom.
Mora da ugradi sve te sastojke. To je ta naša alhemija. Naša Ridikla.
59
Dok slikamo bavimo se i estetskom procenom i analizom. Onoliko koliko znamo i umemo. U međuvremenu sazrevamo i napredujemo. Znamo da budemo i vrlo stroge prema sebi, pa onda opet nastavljamo. I sve nam je draže...
U poplavi raznih nametnutih estetskih vrednosti i industrijskih brendova,
ručni rad je postao čista egzotika i počeo da izumire.
To je publika kojoj se mi obraćamo, i sa kojom pokušavamo da komunicamo.
Ručno slikana unikatna tašna Ridikla, simboliše čoveka kao najbitniju kariku u radu i stvaranju. Od početka ideje, pa sve do ramena preko kojega
će biti prebačena.
Podrazumeva se da je naša estetika lepote najbliža prirodi, tako da smo
od početka bile složne da tašne budu izrađene isključivo od prirodnih
materijala.
Čitav taj proces ima svoj tok, u kome nas dve kroz kreativno druženje i
razmenu misli, koristeći iskustvo koje smo stekle godinama u raznim likovnim disciplinama, dolazimo do novih ideja koje odmah pretačemo u
nešto vidljivo. Reakcije ljudi na naše tašne su vrlo iskrene i neposredne, i
prenose nazad emocije koje su utkane u njih tokom rada. Na neki čudan
način se i reflektuju na njih.
Posebnu seriju tašni uradićemo od ručno tkanog kudeljnog platna koje
smo pronašle u blizini Sombora. To će zaista biti ekskluzivno. Potpuno
ručno, potpuno prirodno, i što jednostavnije. Tako da na ulici svakog vlasnika Ridikle etiketira kao ljubitelja tih jedinstvenih vrednosti i tog dragocenog sveta koji nestaje. Tako mi pokušavamo da zaustavimo to nestajanje, ali da budemo i moderni savremeni ljudi koji se obraćaju publici
koja misli na sličan način. Mi mislimo da je to naša publika, i mislimo da je
to šansa da takve stvari uđu u modu i da nekako istisnu onaj plastični,
šljašteći i jeftin industrijski dizajn.
Odnos poštovanja i uvažavanja prema unikatu, koliko god bio potisnut industrijalizacijom, kod nekih ljudi se ipak nije izgubio. Oni to prepoznaju i
uživaju da ga nose. Kada se neka osoba odluči za određenu tašnu, ona često kroz njen motiv pronalazi i neku vezu sa samom sobom. Neku boju...
Naša misija je takođe i da očuvamo svoje duhovno nasleđe. Da pričamo o
predanju. Uverene smo da je to naša važna dužnost.
Nije to nova ideja, bila je i Vukova.
Svojim primerom, koji negujemo, želimo da učimo i svoju decu. Da sačuvamo slike i sećanja iz sveta koji nestaje. Baš kao što je nekada Majina baka
Radinka nazivala „onu malu žensku tašnu“: RIDIKLA.
• Kako ste došli na ideju da tašne izlažete?
Ridikla: Prva izložba je bila u Novom Sadu, na Limanu, pod nazivom: „Ja
nisam plastična kesa” i bavila se temom ekologije, čovekove uloge i angažovanosti o toj temi – kroz umetnost...
Mesec dana posle toga, pozvane smo kao gostujući program na novosadsku Noć muzeja. Program je bio već u realizaciji kada su naše tašne, zbog
koncepcije večeri (Ja za život planete) postale njen deo. U izložbu smo
ušle izuzetno spremne. Znale smo kako želimo da pojasnimo svoj odnos
N OVA M ISAO / Pus tite l e p otu da h o da , p ro la z i
TEZE O KULTURNOJ
KREATIVNI POLITICI
POGONI
Savremeni čovek se otuđenjem od prirode odvaja i od samoga sebe, ne
shvatajući uzročno posledičnu vezu i opasnost od sopstvenog odumiranja, bez ponovnog uspostavljanja harmonije sa njom.
Umetnost bi trebala da nas stalno podseća i stvara svest kod ljudi da treba
stalno da se preispitujemo i da konačno u vezi toga nešto i preduzmemo.
http://www.anyahindmarch.com/I am Not A Plastic Bag je pokret koji postoji u svetu. Mi dajemo svoj doprinos i izražavamo svoj stav. U tome smo
se prepoznale nas dve, neke naše kolege a nadamo se i naša publika. To
je sada, preko naših tašni jedna.
60
Neprekidna ulična izložba
Mi kreiramo „umetnost koja šeta ulicom” Umetnost koja je dostupna. Ljudi su željni toga, jer nesto što je danas zaista umetnički vredno mali broj
nas može sebi da priušti. U tom pravcu želimo i dalje da idemo. Da nudimo unikatan i ekskluzivan proizvod. Jedinstven kvalitetan i vredan, ali da
može da nas krasi bez opterećenja i brige o njemu. Svakodnevno.
prema prostoru u kojem se svakodnevno krećemo, i u kom delujemo vrlo
angažovano.
Naša tema u Noći muzeja 2010 u Galeriji Apolo centra u Novom Sadu bila
je: Biblijsko stvaranje sveta.
Pokušale smo da likovnim jezikom opišemo nastanak pet elemenata; vatre, vode, vazduha, svetla i ljubavi, pomoću linija, boje, kompozicije... izvodeći jasnu asocijaciju za svaku predstavu.
Bile smo na tragu onoga što želimo, ali smo ga još bolje definisale kada
smo dobile skriveni znak od nama dragog kolege slikara i ikonopisca,
predivnog Laze Lečića. Imale smo i njegov blagoslov. Čak nas je i posetio
te noći, vraćajuci se sa slikarske kolonije sa svojom Ljiljom.
Razvijajući refleks prema tome, mi eksperimentišemo. Kombinujemo i
služimo se svim mogućim iskustvima koje smo stekle. Takođe učimo, čitamo i slušamo.
Često gledamo i razne knjige sa reprodukcijama slika. Istražujemo i ugledamo se na one koji nas oduševljavaju
Nekad naiđemo i na problem. Započnemo rad koji duže čeka na svoje rešenje, a onda zastanemo i promišljamo se. Čak i oko sitnih detalja. I uvek
uspemo takve probleme da rešimo.
Slikale smo do sada razne teme kroz razne stilove, od persijskog ćilima pa
do Vazarelija. Vrlo često se dešavalo da nas je inspirisala i neka izložba
Zahvaljujuci Lazi imale smo tačan koncept i poletele smo. Imale smo radove bolje nego što smo mislile da ćemo uspeti da iznesemo. Mnogo publike i mnogo pozitivne reakcije.
Posle toga samo idemo dalje, ne osvrćući se preterano. I tako funkcioniše
ta naša, sada već uhodana praksa: dogovor, rad, izložba. Kao mećava.
Brzo, efikasno, sa idejom i odličnom atmosferom tokom rada i trajanja
izložbe.
• Vaš rad u jednom odlučnom trenutku dobija profilisan socijalni angažman?
Ridikla: Pitanje ekologije danas, je pitanje krize savremenog društva. Za
nas je važno da odabrani materijal i forma izražavanja budu u što direktnijoj komunikaciji sa prirodom. U vizuelnoj komunikaciji. Tako to rade
saobraćajni znak li i detelina sa četiri lista.
Ridikla poručuje, a vlasnici tašni raznose tu poruku: Lepota je priroda. I obrnuto...
Pus tite l e p otu da h o da , p ro la z i / N OVA M ISAO
KREATIVNI POGONI
koju bi posetile. Tako je recimo bilo posle sjajne izložbe Bosiljke Zirojević
u ULUV-u. Ona je naš pravi autentični novosadski umetnik.
Tokom našeg trogodišnjeg rada imale smo četiri izložbe, i svaka na određeni način crta liniju našeg razvoja, od samog početka pa sve do danas.
• Kako zapravo radite?
Ridikla: U toku rada često eksperimentišemo. Tehnički i idejno dolazimo
do novih i nama zanimljivih rešenja, Onda ta nova rešenja opet ukažu na
neki novi detalj, da bi na idućoj tašni možda izveli i neki novi eksperiment
ili isprobali neku novu ideju.
61
Nekada to bude koloristički, nekada linearno a nekada je to kompozicijski
izazov koji u međusobnom dijalogu nas dve i tašne koja je u radu – odmah rešavamo.
To je konstruktivna igra koja, što je zanimljivija to je krajnji rezultat jači i
lepše se vidi i oseća. Nekada ne znamo kada je tašna gotova i ne možemo
da je ostavimo. Toliko se zaigramo. Dvoumimo se i oko početka i oko sredine, ali i oko kraja. Nekada tek na kraju postane dobro.
Najviše nas oduševljava taj proces, koji zovemo: „ Od Baltazara do krajnjeg cilja”. Od rešenja do rezultata.
• Motivi koje su inspirisani slikarstvom Ilije Bašičevića Bosilja nalaze se na novoj seriji vaših tašni, kako je do toga došlo?
Ridikla: Ilija je „došao” na naše tašne u Noći muzeja. Zanimljivo, baš u jednu od biblijskih priča sa rekom, ribama i pticama. Ptica po ptica, polako
su osvajale naše tašne, sve dok ih nije sletelo celo jato i sve dok nismo
više „igrale okolo njih”, nego smo se potpuno posvetile Iliji i počele jednu
novu, vrlo specijalnu seriju.
Bilo nam je na početku fantastično, ali smo zastale i svesno posle pet, šest
tašni osetile da bi bilo ispravno da se obratimo porodici i upoznamo ih sa
našim radovima i daljim namerama.
Ovo je anegdota koju smo na otvaranju naše izložbe u Šidu, čule od jedne učiteljice iz Šida koja je poznavala Iliju Bosilja. Kada je dobila sliku od
Ilije Bašičevića, on ju je pitao šta ona vidi na njoj?
A ona je rekla: „Apokalipsu“.
Ilija joj je tada i poklonio tu sliku uz reči: „Evo ti je onda, ti se baš razumeš
u moje slike“
• Šta je sledeći korak?
Ridikla: Planiramo da organizujemo izložbu na kojoj bi bili izložene tašne
koje bi naslikali naši prijatelji i gosti, umetnici iz celog sveta. I to neće biti
isključivo slikari. Oni bi dobili zadatak da prvo pripreme temu i skicu, pa
da, prilagođavajući se formatu, materijalu i misiji Ridikle, u našem ateljeu
naslikaju jednu tašnu.
Poslali smo joj fotografije tašni i njoj su se jako dopale.
Radujemo se toj ideji. Neki su nam već bili u poseti. Dođu i pokažu nam
neko lagano rešenje koje je bilo tu a mi ga zbog prezasićenosti nismo primetile. Nekima smo već nagovestili poziv, a neki ni ne znaju da će biti pozvani. Ideja o tome polako sazreva dok radimo. n
Novosadska izložba u kafe galeriji „Izba”, bila je predivna, lepo osmišljena
i jos lepše postavljena i posećena. Otvorila ju je Ivana Basicevic, a na otvaranju je predivno svirao gitarista Mladen Maksić.
U toku rada često eksperimentišemo. Tehnički i idejno
Velika je sreća došla kod nas kada smo započele prepisku sa Ivanom Bašičević, unukom Ilije Bosilja.
Zatim smo izložbu dopunile, i uz ljubaznost Muzeja naivne umetnosti Ilijanum u Šidu organizovale još jednu, koja je za nas bila posebna.
dolazimo do novih i nama zanimljivih rešenja, onda ta
U Ilijinom muzeju i rodnom mestu. Tamo smo doživele i osetile takvu zainteresovanost i lepotu da nas je ostavila u blaženstvu kakvo smo samo
mogle da sanjamo.
idućoj tašni možda izveli i neki novi eksperiment ili
N OVA M ISAO / Pus tite l e p otu da h o da , p ro la z i
nova rešenja opet ukažu na neki novi detalj, da bi na
isprobali neku novu ideju.
TEORIJE KULTURE
Zoran Gaši
Sve tehnike prikrivanja, ćutanja...
Razgovarao: Mirko Sebić
Ovih dana iz štampe će izaći novi roman novosadskog umetnika Zorana Gašija, pod nazivom
Kameo: autobiografija straha u jednom kadru, tom prilikom autor kaže: ja sam nagrađen i kažnjen
književnom i likovnom fuzijiom koja je uslovljena vremenom u kojem živim
62
K
ameo, to je kad sasvim važan lik prođe kroz kadar kao sasvim nevažan lik. Kameo to je potpis reditelja na samozatajan način. Da niko ne zna,
a svi da osete. Kameo je naslov novog romana novosadskog umetnika
Zorana Gašija, podnaslov mu je: autobiografija straha u jednom kadru. A
kad bi danas snimao strah iz jednog kadra, reci čitaoče, iskreno, ko bi ti
bio direktor fotografije? Umetnik svetla i tame. Fotograf hladnokrvni. Ni
majka, ni otac, ni umetnik, ni brat, već sam prokleti – Mefistofelos – sa kojim se i rađa strah. A, ko drugi? Otud i čuđenje da se Zoran Gaši posle toliko
vremna odustajanja od reči i sila magijskih koje sa njima obitavaju vratio,
iznenada, tokovima zaumnih pseudoverbalnim...
• Posle dužeg vremena vraćate se pismu, tekstu, književnoj konvenciji, iza Vas
su godine rada u vizuelnom mediju pre svega slikarstvu ali i iskustvo pisanja
(pevanja) poezije koju u jednom trenutku napuštate. Sada stvarate, romaneskno štivo neobičnog štimunga, šta Vas je navelo da ponovo prionete na tekstualno tkanje?
Zoran Gaši: Nigde nisam odlazio, bio sam tu. Izučavao sam i izučio sve
tehnike skrivanja, prikrivanja, ćutanja, čučanja, ležanja, prizivao sećanje,
mimikriju razvio do savršenstva, memoriju do paradoksa i ekstatičkog ludila, čitao i brojao unazad. Hodao sam stopalo pred stopalo, vežbao dodire i parkur, izvodio preskok, salto unapred i unazad koliko je bilo potrebno i koliko sam hteo, bez vremenskog ograničenja. Mogao sam da
odem kuda god hoću, da se vratim i zabeležim. Prošlost i budućnost su
bili jedno te isto vanvremensko treperenje. Demokrit kaže da je sve stvoreno u svemiru slučajnost i nužnost. U mom slučaju ništa nije bilo nužno
ni slučajno. I likovna umetnost i književnost su za mene bili samo paralaksa jedne te iste stvarnosti.
• Roman nosi naziv Kameo, na početku objašnjavate taj stručni izraz, kakvu
metaforičku potenciju on ima za Vas i da li iz te anonimne prisutnosti koju
kameo označava stojite Vi kao autor ili nešto drugo?
Zoran Gaši: Za mene je kameo metaforička lagodnost da budeš prisutan
i tamo gde tvoje sećanje ne dopire. On pojačava drugi plan i daje potentnost onome što u stvarnom životu hoćemo da potisnemo. Ja jesam i
sveprisutni autor ali i nešto drugo što potire knjigu a otvara ezoterični
Sve te hnike p r ik r i v anja , ću t anja . . . / N OVA M ISAO
• Struktuiranost štiva u osnovi se poigrava filmskim kadriranjem pa su poglavlja zapravo verzije jednog kadra, time se čitaocu sugeriše da je priča beskrajno ponavljanje jednog motiva koji nikad nije dovoljno dobro „usnimljen”. Koji bi motiv ili grupa motiva bili.
Zoran Gaši: Podnaslov ovog romana je Autoportret straha u jednom kadru. Strah je uslovljena datost. Skrivena i prevrtrljiva, spremna da obezvredi život tako što će ga pre biološke smrti usloviti ili razoriti. Strah ponekad stvara i zavisnost; ako se na vreme ne detektuje on mutira u agresivnost prema samome sebi. Prelom ruke, noge, kijavica ili neka teška bolest uvek je uslovljena skrivenom agresijom prema samom sebi. Neka nas
nevidljiva sila u nama stalno potire i poništava. Filmski kadar u ovom
„usnimavanju” željene slike dopušta ponavljanje na isti motiv i beskonačne greške. Sve je slično, ali ne i isto, dopunjeno je ili dotaknuto. Ponovljeni kadar je sasvim precizna i moguća promišljena greška kojoj veruje publika. U ovom slučaju ja sam scenarista, režiser, kamerman, ali i kameo
glumac i klapa koja beleži i dopisuje sledeći kojoj gledalac (čitalac) veruje.
Ja baratam potpunim istinama.
• Neprikrivena fantastika erotičnog iz poglavlja u poglavlje začudjuje a pokadkad i šokira, razložite nam vaš pojam erotičnog.
Zoran Gaši: Moja namera nije da teoretiziram u sferi erotike, ja sam njen
aktivni učesnik, bolje reći produkt erotskog mističnog procesa. Moji rezultati su veće ili manje krhotine sećanja koje se zabadaju u začuđenost
moralne, estetičke pa čak i teološke nedoumice svakoga od nas. To sećanje je pokadkad samo povod da se raspišem, raslikam i uključim u rezultate i one procese koji nas mrve pred očima Tvorca. Neko će možda pitati
zašto ja to činim i da li je našem biću takvo saznanje potrebno? Maločas
spomenute zabodene krhotine sećanja lipte tvrdu krv i različiti uglovi posmatranja postaće isti, a ukradeni tudji životi rasuti ili bez groba.
• Žorž Bataj u jednom eseju kaže da je smisao erotizma potvrđivanje života
čak i u smrti, kod Vas u tekstu smrt tiho parazitira na želji da kolaborira sa
strahom, da li se možete složiti sa Batajevim mističnim erotizmom?
Zoran Gaši: Jedna od mojih omiljenih knjiga Žorža Bataja pored Erotizma, Suza erosovih i Knjige o Ničeu svakako je Književnost i zlo. Tu se Bataj i
ja susrećemo u tumačenju zla u književnosti o kome Sartr piše o Bodleru,
a citira ga Bataj: „Činiti Zlo radi Zla, to upravo znači činiti suprotno od
onoga što ljudi i dalje smatraju Dobrim. To znači hteti ono što inače neće
– jer ljudi i dalje zaziru od zlih sila – a ne hteti ono što inače hoće – jer se
Dobro uvek određuje kao predmet i svrha najdubljih ljudskih htenja.
Upravo je takav Bodlerov stav. Njegovi činovi razlikuju se od postupaka
običnog prestupnika na isti način na koji se crne mise razlikuju od ateiz-
N OVA M ISAO / Sve te hnike p r ik r i v anja , ću t anja . . .
Ja jesam i sveprisutni autor ali i nešto drugo što potire
knjigu a otvara ezoterični svet mašte preciznih mantričnih
TEORIJE KULTURE
svet mašte preciznih mantričnih ponavljanja. Nisam ni istina ni laž. Ja sam
privid i privid je moja metafora. Onaj ko čita ovu knjigu dodiruje moju
ruku i ulazi u svet privida, preuzima glavnu ulogu i postaje deo kadra koji
se ne iscrpljuje.
ponavljanja. Nisam ni istina ni laž. Ja sam privid i privid je
moja metafora. Onaj ko čita ovu knjigu dodiruje moju ruku
i ulazi u svet privida, preuzima glavnu ulogu i postaje
deo kadra koji se ne iscrpljuje.
ma. Ateista ne haje za Boga, jer on je jednom zauvek odlučio da Bog ne
postoji. Ali sveštenik koji služi crne mise mrzi Boga zato što ga ljudi smatraju dostojnim ljubavi. Ruga mu se zato što On uliva poštovanje; on se
upinje da porekne potvrđeni poredak, ali istovremeno taj poredak čuva i
učvršćuje više nego ikad. Kada bi za trenutak prestao da ga potvrđuje,
njegova svest bi postala saglasna sa samim sobom, Zlo bi se namah pretvorilo u Dobro i on bi se oslobođen svih naloga koji ne potiču od njega
samoga, obreo u ništavilu, bez Boga, bez opravdanja, potpuno odgovoran za sebe.”
Sloboda je pravo na izbor, ali Sartr kaže da sloboda mora da bude u pravu. „Samo je tako ona jedinstvena u ovom svetu koji je vezan za Dobro;
ali je potrebno da ona potpuno pristane uz Dobro, da ga čuva i učvršćuje,
da bi mogla da se preda Zlu. I onaj ko se izlaže prokletstvu postiže usamljenost koja je kao mutna slika velike usamljenosti doista slobodnog čoveka”. Doziranje – nakapavanjem erotskog fatalizma i transpozicije smrti
u delu Silvije Plat meni su možda bliži. Tatica, Pesma bezumne devojčice,
Evi ili Ogledalo neka se iščitavaju polako i pravilno u grobu života.
• Veoma važan element vašeg teksta je telo, manifestacije telesnog su nekako
spojene sa jezičkim igrama i duhovnim fantazijama. Kakav je vaš odnos prema telesnosti u umetnosti uopšte a posebno u književnosti?
Zoran Gaši: Telo je promenljivo i ima ograničen rok trajanja, sve više liči
na ono što zaslužuje, onomatopeju, povišen glas, ima stigmu domaće životinje, najčešće. Može i da peva ali jutro koje se ponavlja mrvi njegovo
(njeno) lice i teško breme sećanja navodi na destrukciju. To je stanje u
kome bi vernik, vere naočite, Bogu bio najrađe iza leđa, rekao bi Mišle. Ali
čovek koliko god da je svestan svoje telesnosti priželjkuje „više” pa nesrazmera duha i tela stvara tragične a najčešće smešne i vulgarne kreature sa
kojima opštimo. Mastrurbacija je javna, čak i u koitusu dva „zaljubljena”
bića, svako onaniše da zadovolji u sebi cinkaroša, trgovca, plačipičku, neshvaćenog, uronulog u laži i predrasude. Laž je postala civilizacijska paradigma, civilizacija se ne kontroliše lažima, iako smo mi, sa nosem u izbljuvku, rekao bi Bataj.
• U jednom od poslednjih poglavlja sačinili ste imaginarni registar mesta na
kojima je roman pisan, tako ste povezali intimnu geografiju u fanatazmago-
63
TEORIJE KULTURE
• • • Ilustracija iz knjige
64
riju književnog pisma da je ovo autobiografski roman, na koji način, i u kojoj
meri ga tako treba čitati.
Zoran Gaši: Interesantno je da ste to tako povezali, imaginarni registar
mesta... intimna geografija... i fantazmagorija književnog pisma. Sve je to
baš tako. To je ponovno namerno nađeno detinjstvo, sve je minunciozno
preparirano zauvek, ali su preparature u sećanju oživele i stvorile nešto
što je čak i meni bilo novo i potpuno fascinantno, da ljubav nije samo
upućena samom sebi u službi jednog, ega nego prema retkom konzumentu, ali i jedinom Bogu.
• Šta je sećanje, da li se ono može sagledati kao čin ponovnog stvaranja reinkarnirane prošlosti ili kao puka igra, varka, želja...?
Zoran Gaši: Sećanje je rafinirani iskorak iz vremena koje brzo protiče. Ono
je više ili manje svakome dato ali modeli njegove reparacije samo onima
koji vide tu reinkarniranu prošlost. Puka igra ili varka želje su svakako prisutni i meni nedeljivi, ja biram ulogu junaku sa kojim se veselim ili zajedno sa njim tužim. Naša je svemoć kratka i krhka a dug život izvor naše slabosti. Henri Von bi rekao u svojoj pesmi Detinjstvo: Sada proučavam ljude
sve revnije, / vidim sve što nisam video ranije, / a sve što vidim ko kroz
noć pod vetrom – / sa ruba nekog polumračnu svetlost! / Sve za ponovnu
svetlost tih minuta, / i za sigurnost onog tesnog puta. Ili u pesmi Dođi,
dođi, šta čujem sad?: Neka te vide dnom grobnice, / ne kao dom ili dragi
prostor – / s tamnim pečatom maternice / koja ne brine za potomstvo. /
Dođi, bar mi se prisni! / sve mrtvije mi misli; / al od svega pre bih / dok za
njim tužim tu / u krevetu, u snu, / da probudim se u tebi.
• Čini se da vaš tekst u velikoj meri zaobilazi sve u našoj knjževnoj produkciji
aktuelne stilske i poetičke postupke on se nekako vraća nekim u korenu nadrealističkim postupcima. Kako bi ste vi sami okarakterisali vlastitu poetiku
ovde manifestovanu?
Sve te hnike p r ik r i v anja , ću t anja . . . / N OVA M ISAO
Zoran Gaši: U Bubi – epohi ja sam bio marginalac, zanimala me je ezoterija, naročito alhemija, Fulkaneli, Stjuart, Haris, Mekdauel, Kabala, Prostorni krstovi, Izazivanje nadutosti, Puštanje krvi, Kontrolisanje uma, Pozicioniranje očnih tačaka u izmišljene prostore, Dupliranje svega, sve ono čega
su se drugi zgražavali ili panično protivili. Čitao, čitao, čitao unazad, ponavljao uludo ljubeći ih sa najvećim žarom. One su to uvek uzvraćale.
Kada sam otkrio nadrealizam počeli su da mi nude njihove sestre, braću,
muževe, žene, tetke, srine, zaove, tužne roditelje i nevaspitanu decu i ja
sam počeo strasno da uzvraćam njihovu ljubav. Bio sam potpuno nadrealistički lud.Ja sam zaista bio lud. Čitao sam Bretona, Aragona, Koktoa,
Šara, Salmon Moni se Bulia, Jocića, Daviča, Ristića, Matića... a najviše voleo, voleo i rastao uz Vujicu Rešina Tucića.
• Da li Kameo na neki način označava vašu novu stvaralačku fazu?
Zoran Gaši: Svaka završena faza ako se ona tako u meni iskristališe deo
je moje parcijalne smrti. Ta parcijalnost u procentima veštog analitičara
varira pa je statističar u meni neprecizan i sklon preterivanju. Ja sam nagrađen i kažnjen književnom i likovnom fuzijiom koja je uslovljena vremenom u kojem živim. Strategija takvog prljavog vremena nije u stanju
da uslovi bezgraničnu ljubav i ja ću načine ispoljavanja takve ljubavi birati
strpljivo i tačno. Ja sam zmija koja se ujeda ne bi li protivotrov moga tela i
duše bio nekome od koristi.
• Da li pišete ili planirate nastavak ovog romana ili barem nastavak i razvijanje poetike koja je u njemu eksplicirana?
Na ovaj ili onaj način nastavci nečega već postoje; materijalizovani ili ne
oni su nagomilani i traže pukotine kao što je i ovaj roman našao način za
kapanje tako će i ono što sada spremam zadovoljiti goste u restoranu navikle na obilnu porciju. Njihove napojnice su teške ali neka ne brinu, oni
znaju, i ovoga puta ja častim. n
N OVA M ISAO / Sve te hnike p r ik r i v anja , ću t anja . . .
Stalno nešto tražim. Biću kao pas sa otpada. Otvaram ormane, fioke, zavirujem iza vrata, ispod kreveta, preturam po prljavom vešu. Razbijam fatum zvezda da ću sutra videti nekog od nedavno preminulih rođaka s kojim se pre smrti nisam ni pozdravio. Neko se miče ispod pokrivača i nabacane odeće. Glava moje ujne se pojavljuje tik ispred mene i grohotom
smeje, ali je grohot nem, kao i njene očne duplje iz kojih curi tama. Nudi
mi mimičkim gestovima hleb i komad sira, kapu i puno dobrote da me
zaštiti. Voleo sam svoju ujnu, pa se nisam plašio glave koja je kružila iznad
mene, sem što mi je bilo nelagodno jer se nisam oprostio od nje. Sve je
bilo tiho i sivo. Glava mi je dala znak da pođem za njom i ja sam bosonog
iskočio iz kreveta i krenuo. Nogavice pidžame su mi bile predugačke i široke jer su pripadale mom starijem bratu – obukao sam ih ne bih li bio
deo njega. Glava me je vodila kroz sobe kuće moga dede, kroz sobe koje
nisam mogao da prepoznam, kao ni krevete onih koji spavaju u njima, i
plazila jezik na njihovo hrkanje. Moj deda, majka, tetka, pa i njen sin, čvrsto su spavali. Trgao sam se kada su se vrata sama širom otvorila i kada mi
je glava dala znak da pođem za njom. Nisam oklevao, mada sam na pragu zastao, uplašivši se praščića u dvorištu koji su buljili u mene, iako su u
to vreme, po mom saznanju, morali da budu uz krmaču u svinjcu. Pokušao sam da ih oteram, ali oni su i dalje stajali, množili se, njuškali i razroko
zurili u mene. Ličili su na skulpture čeških majstora porculana. Tada svakako nisam znao za Brno, Plzen ili Royal dux. Došao sam do izlaza iz dvorišta, krenuo napolje, zastao, pa ponovo krenuo, sasvim odlučno. Skrenuli
smo naglo ulevo i u tom trenutku glava je dobila telo ujne u svečanoj haljini teget boje, stegnutoj u struku. Oči su joj bile tamnoplave, duboke i
nežne, a tminu iz usta zamenio je osmeh. Pružila mi je ruku, ja sam je prihvatio i krenuo stazom. U dvorištu sam čuo slatko groktanje porculanskih
praščića koji su me ispratili do kapije od pletenog granja. Oni su tu zastali
i ukopali se u mestu. „Nismo mogli da se pozdravimo, bilo je puno ljudi.”
Ćutao sam. „Još dan pre smrti znala sam da sam mrtva.” Ja sam i dalje ćutao. „Rekla mi je ona baba, što ima kuću na dnu sela, ona koju smo hteli
da udamo za dedu, sećaš se, ona što nije nosila gaće, kojoj si virio pod suknju dok je ložila vatru u onom starom šporetu, za koju si govorio da ima
pišu i da je u stvari muškarac, sećaš se, sećaš se”. „Da”, iscedio sam iz stomaka. „Oni koji u pravoj ljubavi ostaju, gubeći nekoga, shvataju da su
srećni, da imaju šta da izgube. Razumeju oduzimanje.” Pričala mi je o dedinim nozdrvama iz kojih bi izlazila žeravica kada bi pio, mužu, mom ujaku, koji je imao lažnu fioku u koju bi stavljao novac, zatvarao je, a ona bi
sledećeg trenutka ostajala prazna. Govorila je da je puna fioka novca
uvek prazna bez ljubavi, pa makar i imala čaroliju da je život lep sadržaj i
da se proživljava godinama. Sve su to zablude kojih smo svesni tek kada
umremo i oivičimo se grobom. Zastali smo i tek tada sam primetio da
smo duboko zašli u groblje. Obrisala mi je haljinom suze koje su se slivale
niz bradu i vrat i nasmejala se. Stajali smo pred njenim grobom. Lako je
uklonila tešku mermernu ploču, a iz groba je sunula jaka svetlost ka nebu.
Ustuknuo sam. „Hoću da nešto vidiš.” Uhvatila me je čvrsto za ruku i povela kamenim stepenicama u unutrašnjost groba. „Nemoj da se bojiš, ja
sam tvoja majka.” „Koga, šta da vidim?” Gomila ljudi slivala se ulicama
prema centru. „Sa kim želiš da me upoznaš? Šta da vidim?” „Ovo je biće
koje ima grbu na plućima, savija se unazad i kopa grob unutar groba.”
TEORIJE KULTURE
Prvi kadar (četrdeset osmi put)
65
TEORIJE KULTURE
Život posvećen književnosti
Piše: Nemanja Rotar
Nimalo nije učestvovao u društvenom životu svoga doba, jer je smatrao da je neizlečivo zatrovan
građanskim licemerjem. U Pariz je odlazio samo kada je morao, kada su mu to nalagale poslovne obaveze.
„Treba živeti za svoj poziv, popeti se u svoju kulu od slonovače, i na njoj, kao kakva bajadera usred svojih
66
mirisa, ostati usamljen u svojim snovima.”
F
rancuski grad Ruan, koji se nalazi na severu Normandije, bio je u
srednjem veku jedna od najvećih i najprosperitetnijih prestonica Evrope.
U njemu je stolovala anglo-normandijska vojvodska loza koja je sredinom
jedanaestog veka osvojila Englesku. U tom gradu je spaljena na lomači
čuvena heroina srednjovekovlja Jovanka Orleanka. Viktor Igo je nazvao
Ruan gradom stotinu crkvenih tornjeva. Danas je ta francuska varoš jedna od najvećih evropskih luka za transport žita, brašna i đubriva.
Spisateljstvo za Flobera nije bilo nimalo lak čin. Doživljavao je posao književnika kao neprekidno duhovno razapinjanje, koje na svom kraju, ipak,
dovodi do katarze. Svaki drugi posao za njega je bio manje vredan i
značio je izneveravanje umetničkog poziva. On se iskreno jada: „Kako se
mučim! Znači, dakle, da je pisanje neka užasno prijatna stvar, kad čovek
tako tvrdoglavo ostaje u takvim mučenjima i ne poželi ništa drugo. Pod
tim se krije neka tajna koju ne mogu da uhvatim!”
U tom gradu je, međutim, živeo jedan stvaralac koga meštani nisu baš
voleli niti cenili za života. Doduše, ni on nije mnogo mario za Ruan, odnosno prezirao ga je kao i Pariz. Za njega je društvo bilo „samo jedan ogroman banditizam (vladin izraz), više ili manje dobro organizovan; kada se
interesi tela i duše, kao kakvi vuci, povlače jedni od drugih i urliču po strani, treba stvoriti sebi jedan egoizam (samo lepši) i živeti u svojoj jazbini”.
Ovako opor stav mogao je izreći samo Gistav Flober (1821–1880).
Ovaj nesvakidašnji francuski čovek od pera bio je u stanju da godinama
predano radi na samo jednom rukopisu. Fanatik stila i jezičke preciznosti
borio se satima, pa i danima, da pronađe prave reči za svoje misli, kako
njegove sentence nikada ne bi predstavljale kliše ili opšte mesto. U tome
je uspeo. Njegovo najčuvenije delo, roman Gospođa Bovari, u estetičkom,
kompozicionom i sadržinskom smislu je per fektno. Ovo remek-delo francuskog jezika napisano je gotovo bez ijedne stilske greške.
Pa opet je zaslužio spomenik od bakra, delo ruskog vajara Leopolda Bernstama. Ovo nije originalni kip. Pr vi su Nemci demontirali i uništili u vreme
okupacije. Možda su ga pretopili u značke za kape. Sam Flober bi, verovatno, s gnušanjem odmahnuo rukom na činjenicu da je gradsko veće
Ruana odlučilo da mu se trajno oduži podižući mu monumentalni spomenik.
Zaljubljenik i poštovalac Antike, pre svega apolonske rafiniranosti i odmerenosti, Flober je bio izrazito osetljiv na vulgarnosti vremena u kome
je živeo. U pismu ljubavnici Lujzi Kole opisuje doživljaj s plaže, koji možda
ponajbolje ilustruje koliko je precizno i strogo estetičko oko imao ovaj
osobenjak iz Ruana: „Juče sam proveo jedan čitav čas posmatrajući kako
se gospođe kupaju. Kakva slika! Kakva odvratna slika! Nekada su se ovde
kupali svi bez razlike. Ali sada ima odvajanja, direka, mreže kao pregrada i
jedan nadzornik u livreji. (...) Ljudski rod mora da je potpuno otupavio pa
da je do te mere izgubio svaki pojam o otmeno-lepom. Ništa bednije od
tih džakova u koje žene trpaju svoja tela, od tih povezača od voštanog
platna! Kako izgledaju! Kako idu! A tek noge! Cr vene, suve, sa žuljevima,
člankovima, iskvarene obućom, duge kao čunkovi, široke kao prakljače.
(...) Zbog toga, svakog večera dolazi mi volja da pobegnem iz Evrope i
odem da živim na Sandviničkim ostr vima ili u brazilijanskim šumama. Tamo morske obale bar nisu oskrnavljene tako ružnim i tako usmrdelim
ljudskim ličnostima”.
Gistav Flober je bio preteča onoga što će se u savremenoj teoriji književnosti nazvati smrt autora. Malo koji pisac je toliko verovao u objektivnost
napisanog teksta i u nevažnost piščeve sudbine. Jednom prilikom je izrekao sledeću misao: „Čovek nije ništa, delo je sve!” Zapravo, književnike i
sam čin literarnog stvaranja video je prilično turobno. Evo šta o tome veli
u jednom pismu: „Ko zna kakvom soku od izmeta dugujemo miris ruža i
slast dinja? Je li neko prebrojao sve podlosti koje je trebalo posmatrati da
se sastavi jedna veličina duše? Koliko sve kužnih isparenja treba progutati, pretrpeti bolova, podneti mučenja, da se napiše jedna dobra stranica?
To smo mi, pisci, čistači nužnika i vrtari. Mi izvlačimo iz truleži čovečanstva naslade za samo čovečanstvo, mi sadimo čitave korpe cveća nad rasprostrtim bedama”.
Možda zbog svoje istančane sposobnosti uočavanja životnih anomalija,
možda zbog suviše iščašenog stava ili, napokon, preosetljivosti duha, Flo-
Ži vot p os ve će n k njižev n os ti / N OVA M ISAO
TEORIJE KULTURE
ber je ostao ne samo neženja već i veliki usamljenik i dobrovoljni zatočenik svog majura u Kroaseu. Lujza Kole, piščeva velika ljubav iz mladosti,
vremenom je prerasla u prijatelja, vernog korespondenta i njihova romansa je postala samo platonska nežnost. Pisma koja joj je slao Gistav
predstavljaju pr vorazredno umetničko ostvarenje. I nije pisao samo njoj,
već i mnogim drugim prijateljima i prijateljicama, takođe autorima, među
kojima su najpoznatiji: Turgenjev, Igo, Žorž Sand i Bodler.
Opsednut književnim stvaranjem, odnosno neumornim stilskim brušenjem teksta, Flober je izgubio interesovanje za sve druge aspekte života.
U jednom pismu on saopštava: „Praktičan život mi je odvratan; sama obaveza da u utvrđene časove sedim u nekoj trpezariji ispunjava mi dušu
osećanjem jada”.
67
Nimalo nije učestvovao u društvenom životu svoga doba, jer je smatrao
da je neizlečivo zatrovan građanskim licemerjem. U Pariz je odlazio samo
kada je morao, kada su mu to nalagale poslovne obaveze. „Treba živeti za
svoj poziv, popeti se u svoju kulu od slonovače, i na njoj, kao kakva bajadera usred svojih mirisa, ostati usamljen u svojim snovima”, pisao je ljubavnici.
U zrelo doba života, ophr van melanholijom, umoran od dugih, iscrpljujućih suđenja zbog tobožnjeg sablažnjavanja, nemoralnog i, rečeno jezikom današnjice, seksualnog uznemiravanja čitalačke publike romanom
Gospođa Bovari, Flober se obraća gospođici Leroaje de Šantpi sledećim
rečima: „Ali da znate samo kako sam ponekad umoran! Jer ja koji vam tako lepo propovedam o mudrosti, osećam kao i vi stalnu životnu tugu, koju se trudim da utišam moćnim glasom umetnosti; a kad taj sirenski glas
ponekad popusti, nailazi neizreciva utučenost, razdraženost, dosada. Kako je čovečanstvo neka bedna stvar, zar ne?”
Politika je tek bila nepoznata zemlja za Flobera. Bio je vrlo jasan u pogledu takve vrste društvenog zalaganja: „Ja nemam naklonosti ni prema kojoj političkoj partiji, ili, tačnije rečeno, ja ih sve strašno mrzim, jer mi izgledaju podjednako nedotupavne, pogrešne, detinjaste, pošto se obaraju na
efemerno, bez pogleda na celinu, i ne uzdižu se nikad iznad korisnog”.
Pogotovo je bio protivnik angažovane književnosti, što mu Sartr nikada
nije oprostio.
Usamljeni umetnik je očajnički tražio pravog sagovornika. Ispisao je
mnoštvo stranica, a nije imao kome da ih pošalje. „Ne mogu da se utešim.
Nikakve nade nemam. A, međutim, nisam smatrao sebe za onog koji veruje u napredak i čovečanstvo. Svejedno, imao sam nekih iluzija. Kakvo
doba divljaštva! Kakvo uzmicanje! Ljutim se na svoje savremenike što su
u meni stvorili raspoloženje nekog ljudskog skota iz XII veka”.
Zanosio se mišlju da napusti porodičnu kuću u Kroaseu i otputuje na neko daleko egzotično mesto u još veću samoću. Usled sve jačeg pritiska
depresije i malograđanske prostote iskazao je nameru da „postane Turčin”. Jedini lek koji prepisuje gospođici Leroaje de Šantpi, toj staroj devojci što je izgubila veru, kako bi ublažila tugu i nelagodu u svetu „blagonaklonih bližnjih”, jeste vrhunska književnost.
N OVA M ISAO / Ži vot p os ve će n k njižev n os ti
„Čitajte velike pisce, trudite se da uhvatite njihov način mišljenja, da se
približite njihovoj duši, i iz tog izučavanja izići ćete tako zaneseni da će
vas to učiniti srećnom. Bićete kao Mojsije kad je silazio sa Sinajske gore.
Imao je zrake oko glave, jer je posmatrao Boga.”
Danas u Ruanu, ispod kipa velikom Gistavu Floberu, meštani se boćaju.
Niti oni misle o geniju, niti bronzani čovek posmatra njih. Pogled mu se
gubi preko katedrale i nestaje u daljini. Popuno iznad sadašnjeg trenutka,
više u dodiru s budućnošću. Više u dodiru s nama, koji imamo tu čast da
možemo, nakon iščitavanja njegove maestralne knjige „Izabrana pisma”,
u prevodu našeg sugrađanina, kritičara, esejiste i prevodioca Milana Predića (1881–1972), da dobijemo oreol blaženstva i odahnemo, makar na
trenutak, od surove, provincijalne i beznadežne srpske stvarnosti. n
TEORIJE KULTURE
Krug lažova i papazjanija: Kaleidoskop, mikroskop, teleskop
Piše: Jadranka Božić
Pamćenje je umetnost objedinjavanja pamćenja i zaborava. Pamtiti znači izdvajati. Ako pamtimo sve što se
dogodilo juče, kao Borhesov lik Funes, prestajemo da funkcionišemo. Ono što karakteriše prenos pamćenja
jeste filtriranje
68
U
knjizi izazovnog i izazivačkog naziva Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga novinar Žan-Filip de Tonak nastavlja da postavlja pitanja piscima neutažive radoznalosti i izuzetnog intelektualnog dometa Karijeru u Eku kao
što je to činio i 1997/1998. godine u intervjuu Kraj vremena (sagovornici su
bili i američki naučnik Stiven Džej Guld i francuski istoričar Žan Delimo). U
njoj poznati esejista, dramaturg i scenarista Bunjuelovih filmova Žan-Klod
Karijer i proslavljeni književnik i semiolog Umberto Eko razmenjuju misli o
sudbini knjige u savremenom društvu. Njihov razgovor pokreće i mnoga
druga provokativna pitanja . – Šta su knjige zaista i kakav je njihov doprinos predstavi koju imamo o vlastitoj prošlosti? U kojoj meri se one mogu
smatrati pouzdanim svedočanstvima proteklih zbivanja i koliki je bio udeo
ljudske gluposti u formiranju naše istorijske svesti?
Treba istaći Ekovo poverenje u malarmeovski shvaćen Svet i borhesovski
shvaćenu Knjigu kao sinonim postojanja, podjednako delotvoran u nara-
tivnom (drevnoj priči) i skriptivnom modelu kulture (knjizi). Poput Žaka
Deride, Rolana Barta i Klod Levi-Strosa, Eko pokazuje apsolutno pouzdanje u znak, pismo i pisanje, koje smatra činom otpora konačnosti. Upravo
tim povodom on ispisuje jednu u svemu prihvatljivu stvaralačku apof tegmu: Dakle pisanje bi i uoči apokalipse još uvek imalo smisla.
Danas, kada se čini da je informatička revolucija s pojavom Interneta i
e-knjige zauvek obesmislila i učinila izlišnom potrebu za klasičnim predmetom zvanim knjiga, Karijer i Eko su sigurni da nema razloga za strah.
Ne dovodeći u pitanje dobre strane informatičke revolucije, oni usredsređuju pažnju na obilje informacija kojima nas Internet svakodnevno zasipa. Nije li to obilje samo pokriće za gubitak pamćenja? Neprovereni podaci, poluistine i laži stoje bok uz bok s pouzdanim činjenicama. Među
njima nije uspostavljena hijerarhija, nema one razlike između bitnog i nebitnog kakvu bi mogao da nam podari samo sintetički pogled na svet.
Prava kultura, zaključuju, nužno podrazumeva odabir.
Njihovo iskustvo bibliofila, kolekcionara starih i retkih knjiga, istraživača i
tragalaca za inkunabulama, podstiče ih na razmišljanje o tome kako je
knjiga, poput točka, neki vid nenadmašivog savršenstva u poretku ideja.
Bilo da odlučimo da pronalazak knjige vežemo za pojavu pr vih kodeksa
(2. v. n. e.) ili za još drevnije svitke papirusa, suočavamo se s jednom alatkom koja se, nezavisno od svih promena koje je pretrpela, pokazala izuzetno vernom sebi. Jesu li knjige veran odraz onoga što je ljudski duh
uspeo da stvori (uprkos cenzuri, inkviziciji, požarima)? Ono što nazivamo
kulturom, u stvari je dug proces odabira i trijaže. Jesmo li uspeli da sačuvamo grumenje zlata ili bezvrednu šljaku? Euripida, Sofokla i Eshila smatramo najvećim grčkim tragičarima. Ali Aristotel u Poetici, govoreći o najčuvenijim piscima, njih uopšte ne pominje. Da li je ono što smo izgubili
bilo bolje? Ko će nas ubuduće osloboditi sumnji?
Najzanimljiviji od ovih dijaloga možda je pohvala odata gluposti. Upravo
tu susret semiologa i scenariste poprima puno značenje. Eko je formirao
zbirku izuzetno retkih dela o ljudskim lažima i zabludama koje, po njemu,
K r u g la žo v a i p a p a zja ni ja: K a l e i d o sko p, mi k ro sko p, te l e sko p / N OVA M ISAO
TEORIJE KULTURE
imaju presudan uticaj na svaki pokušaj zasnivanja neke teorije istine; on
sakuplja sve što ima veze s krivotvorenim, izvitoperenim i okultnim znanjima, kao i sa izmišljenim jezicima. Karijer ne oseća ništa manju privrženost tom potcenjenom i zapostavljenom monumentu kakav predstavlja
ljudska glupost. Posvetio mu je i jedno delo, Rečnik gluposti, a Eko – Rat
oko krivotvorina.
U razmišljanjima ovih mislilaca postojala je neka bliskost po senzibilitetu i
izboru tema. Prepuštaju se vrcavoj improvizaciji o temi sećanja koja, pored priznatih remek-dela, obuhvata i promašaje, lakune, propuste i nenadoknadive gubitke. Zabavljaju se pokazujući nam kako je knjiga, uprkos
gubicima koje je pretrpela pri trijaži, na kraju uspela da se provuče kroz
sve razapete mreže. Danas, kada smo suočeni sa izazovom koji donosi
opšta digitalizacija pisanih tekstova i usvajanje novih oruđa za elektronsko čitanje, ovo prisećanje na svetle i mračne dane knjige omogućava
nam da relativizujemo najavljene promene.
Moguća je jedna od dve stvari: ili će knjiga ostati nosilac zapisa za čitanje, ili
će se pojaviti nešto što će podsećati na ono što knjiga nikad nije prestajala da
bude. Varijacije predmeta knjige nisu izmenile ni njenu funkciju, ni sintaksu,
već više od 500 godina. Knjiga je poput kašike, čekića, točka ili makaza. Kada
ste ih jednom izmislili, ne možete ih učiniti boljim. ...Možda će ona evoluirati u
svojim sastavnim delovima, možda joj stranice više neće biti od papira. Ali,
ostaće ono što jeste, Ekove su reči. I dodaje: Sve je moguće... Knjige bi u budućnosti mogle zanimati samo šačicu neprilagođenih osoba koje bi svoju
anahronu znatiželju zadovoljavale obilaskom muzeja i posetom bibliotekama... Ali, isto tako možemo da pretpostavimo kako će i veliki izum poput
interneta nestati kada na njega dođe red. Baš kao što su dirižabli iščezli sa našeg neba.
Eko posmatra pismo kao produžetak čovekove ruke; u tom pogledu, ono
je skoro biološka pojava. Kada ste jednom tako nešto izmislili, ne možete
ga se više odreći. To je kao da ste izmislili točak. – S druge strane, naši
moderni izumi, bioskop, radio, televizija, Internet – ne mogu se smatrati
biološkim izumima. Nema ničeg nepostojanijeg od trajnih nosilaca zapisa, smatra Karijer. Mi još uvek možemo da čitamo tekst koji je štampan
pre pet vekova (inkunabule iz 15. v.). S druge strane, više ne možemo da
čitamo, pa čak ni da vidimo, tekst upisan na nekoj disketi ili CD-ROM-u,
starom jedva nekoliko godina. Trebalo bi relativizovati značaj napretka i
tehničkih dostignuća. Uzmite za primer naše USB priključke i druge načine
skladištenja informacija koje potom nosimo sa sobom. Tu nismo izmislili ništa
novo. Krajem 18. veka aristokrate su prilikom dužih putovanja u malim koferima nosile svoje pokretne biblioteke.
Naši sagovornici ukazuju na fenomen potpunog sažimanja i iščeznuća sadašnjosti, zastarevanja. Više ne živimo u spokojnoj sadašnjosti, već se neprestano naprežemo ne bismo li se bolje pripremili za budućnost. Nekad
smo se stečenim znanjem mogli služiti sve do kraja života. Danas smo
osuđeni da budemo večiti studenti, poput Trofimova iz Čehovljevog Višnjika. Možda je tako i bolje, zaključuju. Otvaraju i problem savremene kri-
69
ze pamćenja. Naime, vekovima imamo utisak da je naša kultura određena neprekidnim nagomilavanjem znanja. Funkcija društvenog i kulturnog
pamćenja trebalo bi da se ponaša kao filter, a ne da sačuva sve. Pamćenje
je umetnost objedinjavanja pamćenja i zaborava. Pamtiti znači izdvajati.
Ako pamtimo sve što se dogodilo juče, kao Borhesov lik Funes, prestajemo da funkcionišemo. Ono što karakteriše prenos pamćenja jeste filtriranje. Internet je već postao ogroman Funes. S pojavom Mreže, sve moguće znanje i informacije, čak i najbeskorisnije, nalaze nam se na dohvat ruke. Ko vrši odabir? Naše društvo se prilagođava izvesnosti posedovanja
elektronskog mozga ustrojenog po modelu mozga Funesa el memorioso.
Povećali smo kapacitet za skladištenje pamćenja, ali još nismo pronašli
nove parametre za filtriranje.
Svaka knjiga, vremenom, biva impregnirana svim tumačenjima koja smo
o njoj dali. Dakle, naš Šekspir je mnogo bogatiji od onoga koji se čitao u
njegovo vreme. Remek-delo se ne rađa, ono nastaje.Velika dela, našim
posredstvom, vrše uticaj jedna na druga. Nije teško objasniti kako je Servantes uticao na Kafku, ali isto tako bismo mogli da kažemo da je Kafka
uticao na Ser vantesa: ako sam Kafku čitao pre Ser vantesa, onda će Kafka
izmeniti moj način čitanja Don Kihota.
Slučaj Salmana Ruždija (pogođenog fatvom) i njegovih Satanskih stihova
trebalo bi da nas ispuni velikim optimizmom, smatra Eko. ... Zato što neka
knjiga, osuđena od verskih vlasti, u prošlosti ne bi imala nikakve šanse da izbegne cenzuru ... U svetu savremenih komunikacija, međutim, Ruždi je preživeo, ućivajući zaštitu svih intelektualaca sa Zapada ... Da li bi holokaust bio
moguć da je postojao Internet?
Eko govori o knjigama koje nismo pročitali. Naime, na svetu ima mnogo
više knjiga nego što mi imamo vremena da se s njima upoznamo; stoga
smo prisiljeni da govorimo i o knjigama koje nismo stigli da pročitamo.
Ko je pročitao u celini Fineganovo bdenje, Bibliju, Mahabharatu, Hiljadu i
N OVA M ISAO / K r u g la žo v a i p a p a zja ni ja: K a l e i d o sko p, mi k ro sko p, te l e sko p
TEORIJE KULTURE
70
jednu noć, Uliksa, Prusta? – A govoreći o svojoj, ličnoj biblioteci, pita se:
Kako je moguće da znamo knjige koje nismo pročitali? Prvo objašnjenje bi bilo
okultističko – postoje neki talasi koji se iz knjiga rasprostiru ka nama. Drugo
objašnjenje: nije tačno da godinama nismo otvorili te knjige; bezbroj puta
smo ih premeštali, možda čak i prelistavali, ali se toga ne sećamo. Treći odgovor:
tokom proteklih godina, pročitali smo gomilu knjiga u kojima su se navodili
odlomci iz dotične knjige, tako da nam je vremenom postala poznata.
Karijer pominje i teoriju učenog neznanja Nikole Kuzanskog – Neuporedivo više ćeš otkriti u jednom listu sa drveta, nego sa stranica neke knjige, piše
sv. Bernar. Drveće i stenje poučiće te onome što nećeš doznati ni od jednog
učitelja. – A zatim i predivan tekst Hosea Bergamina Opadanje nepismenosti, u kojem se postavlja pitanje šta smo izgubili naučivši da čitamo. Kakvim
su vidovima znanja, za nas nepovratno izgubljenim, raspolagali praistorijski ljudi ili narodi lišeni pisma? – Pitanje ostaje bez odgora kao i sva druga
škakljiva pitanja.
Neobavezan razgovor dvojice zaljubljenika u knjigu vođeni u stanu Žan-Klod Karijera u Parizu i u kući Umber ta Eka u Monte Čerinjonu obiluje
anegdotama, visprenim zapažanjima i dosetkama, ponekad vrcavim neslaganjima, ali pre svega zrači optimizmom. Kao vedri omaž Gutenbergovoj galaksiji, ovi razgovori će oduševiti sve čitaoce i zaljubljenike u predmet
zvani knjiga. Ne isključujemo mogućnost da će uspeti da pobude nostalgiju čak i kod vlasnika e-knjiga. Ova knjiga ne nudi gotove odgovore. Na
pristupačan način nas uvodi u avanturu ljudskog duha i neosetno pobuđuje rad naših moždanih vijuga – a danas nema ničeg potrebnijeg. n
K r u g la žo v a i p a p a zja ni ja: K a l e i d o sko p, mi k ro sko p, te l e sko p / N OVA M ISAO
KREATIVNI POGONI
Crni humor dokumentarnog/poetskog
Željko Janković, Karl Ginter u dvostrukoj ekspoziciji, Mladenovac, Šumadijske metafore, 2010.
Piše: Sonja Jankov
72
Film je istina dvadeset
četiri puta u sekundi.
Žan-Lik Godar
P
lanirano je da krajem ove godine budu objavljena po pr vi put dva
filmska scenarija Danila Kiša. Stoga ne čudi što je ovogodišnja Brankova
nagrada dodeljena pesničkoj zbirci čiji je glavni junak Bruno Šulc, poljski
prozni pisac čije delo jasno rezonuje u Kišovim tekstovima. Iako se ni jednom direktno ne imenuje, Šulc je bio ubijen od strane Gintera 1942. godine i isečke ovog događaja Janković sa montažnog stola istorije laboratorijski obrađuje u svojim pesmama. U njima ipak ne preovladavaju istorijske činjenice niti reference prema rediteljima, nego
pesnicima i prozaistima, poput Rejmona Kar vera.
Dvadeset i sedam pesama Jankovićeve zbirke formiraju pr vi deo, Trunk Shot, koji u svojim sažetim stihovima prelama fragmente lirskog scenarija. Jedna dodatna pesma je, naprotiv, u poziciji zasebnog ciklusa,
naslovljenog Crane Shot. Ove dve perspektive sinoptično daju pogled na isto odredište iz ugla stvaraoca, bio to prozaista, pesnik ili scenarista, i kritičara
koji sa visine i distance posmatra prethodna „svedočenja” o događaju. Iz pr ve perspektive, koja je data iz
ugla gledanja žrtve u prtljažniku „pulp” filmova, jer
„bilo bi zaista nečasno / takvog čoveka udaviti u kadi” (Pesma o tajanstvenom vodenom cvetu), posmatra
se ona strana Karla Gintera koja ga čini sličnim stvaraocu, reditelju u procesu koncipiranja svog dela. Od
autora za koje je Česlav Miloš govorio da pripadaju
hermetičnoj književnoj kulturi, jedan bukvalno stvara u hermetičnom prostoru zatvorenog gepeka. Janković se nekoliko puta igra ovim položajem koji naizmenično dele sam pisac i njegov rukopis.
Omeđena tama, „ta zgusnuta, oročena tišina” (Block Out), odrednica je i
unutrašnjosti kamere, ali i poetike koja je okarakterisana stihovima varirajuće dužine, kratkog izjavljujućeg jezika u kom se ogleda dokumentarnost i objektivna priroda filma koliko i tehnika filmskih rezova. Ipak, njime
se ne istiskuje prostor za liričnost. U trećoj pesmi u zbirci, gotovo se čuje
reč samog pesnika: „Ubice su još uvek na počinku / Imam sasvim dovoljno vremena / Da napišem pesmu u kojoj ću ih probuditi / Drobilicom za
beton”. Liričnost isplivava i u izjavi jedinog svedoka koji je zaradio leukom
na rožnjači usled viđenog, dok se lirsko ja ponekad javlja u ženskom rodu.
„Neću izgubiti previše, ako mi, možda i na / vašu sreću, oduzmu ovaj retorički oslonac” završni su stihovi pesme Praktikum. Jedna od narednih, pak,
govorena od radio spikera i voditelja jutarnjeg i večernjeg sata bluza, praćena je Snimcima iz Drugog svetskog rata.
Preostali naslovi pesama u pr vom ciklusu retrospektivno
prate sekvence poništene vozne karte „Derbent – Drohobych – Berlin – Bristol – Providence”, u obrnutom redosledu. Dok kraj ovog ciklusa odjekuje beketovskim pitanjem – da li je sve ovo bila samo igra? – drugi se ostvaruje
kao eksperimentalni, u jednom kadru, jednoj pesmi, Crash.
U njemu, počinilac rezonuje „Da bih mogao da odmerim /
jačinu udarca, potrebni su mi / lenjir i retrospektivna montaža”, dok iskusniji, pesnik, zaključuje: „Dakle, ništa nije razumeo. […] Na kraju je u rukama imao volan, / iako je sve vreme boravio u prtljažniku. / Glupo, zar ne?!” I pored narativno-kritičkih tendencija, Jankovićevi pr vi kadrovi su poezija
snažnih, svedenih slika i bogatog jezika. Kao što Lotreamon
Dimitrija Ljube Popovića na naslovnoj stranici portretiše u
jednom mahu stvaralaštvo pesnika za kog niko ne zna kako
je izgledao, tako i Jankovićeve pesme intrigiraju čitaoce da
rekonstruišu poslednje časove piščevog života. Da naslute i
dopišu odbačeni materijal između proređenih stihova kao
što je Danilo Kiš ostavio istoriji svetske književnosti neke
pripovetke koje Bruno Šulc nije stigao da napiše. n
Kuk av ic aaaa / N OVA M ISAO
OGLEDALO
Sve dokle se protežu maslinjaci i umetnost
Boro Drašković, Krug maslinom, Pozorišni muzej Vojvodine, 2011.
Piše: Jovan Ćirilov
73
J
osip Kulundžić bio je u pravu kad je otkrio da je Beograd u stvari grad
na Mediteranu. A to se odnosi i na Novi Sad, i na Niš, i na Sarajevo, Skoplje, Zagreb... A naročito je to istina o pozorištu tih prostora, koje doživljavamo kao nama znani i dragi kulturni i pozorišni prostor, bez obzira što je
odskora ispresecan granicama.
Uzimajući u ruke rukopis buduće knjige Bore Draškovića nailazimo na koliko tajanstven, toliko i privlačan naslov – Krug maslinom. I kao u dobroj
drami rasplet dolazi na kraju. Saznajemo da je reč o maslini koja možda
još bolje govori o univerzalnosti sveta nego poznati Vitruvijev čovek u
kružnici, koji je toliko voleo Leonardo. Ali ovaj sa maslinom u krugu univerzalniji je, jer nema u svom središtu samo homo sapiensa, već celu prirodu, praroditeljku čoveka, pa i umetnosti.
Na svojim stranicama Drašković rado širi Brukov pojam praznog prostora.
Ne samo što su prazan prostor pozornice plus glumac – teatar, već svaki
prostor, pa i maslinjak, je prostor pozorišta, što je sam Drašković dokazao
svojim rediteljskim delom, i to i često i uspešno.
Ovom knjigom Boro Drašković doziva u pomoć mnoge svoje lično znane
i neznane savremenike da izloži panoramu pozorišnu epohu u kojoj živeo
i živi. Zanimaju ga samo daroviti do genijalnosti. Stranicama njegove knjige vladaju svakom pozorišniku poznata imena Bruk, Grotovski, Beket, Jonesko, Putnik, Nađ, Šerbedžija, Šovagović...
N OVA M ISAO / Sve d o k l e s e p rote žu maslinja ci i um e tn os t
Ali o poznatima on priča uglavnom nepoznato, otkrivajući neku jezgrovitu i svežu misao o njima ili njih samih o svojoj umetnosti.
Boro Drašković se ne koleba kako će o njima pisati. Piše o njima slobodno, memoarski ili kao deo putopisa, kao „ znak pokraj puta”. Upravo u takvoj formi ovaj vrsni praktičar i mudri korisnik pozorišne teorije mogao je
bolje da naslika portrete svojih značajnih kolega koji su stvarali epohu,
našu ili svetsku.Dragoceno je da je mnoge od njih i lično sreo, sa njima
pričao, ili sa njima stvarao.
Kao pedagog koji voli svoje studente, on je ovom knjigom sa njima još
jednom podelio svoje veliko iskustvo, svoj dar pisanja i stvaranja, ali i za
buduća pokolenja koji ga možda neće ni upoznati lično, ali će znati kako
je i šta je najznačajnije bilo u našem pozorišnom vremenu.
Najnoviji Nobelovac Žan-Mari Gistav Le Klezio je rekao nešto što je blisko
Bori Draškoviću: „Ne može se napraviti brana za mešanje. Moderno vreme jednako pripada Japancima, Korejcima, Kinezima, koliko Evropljanima
ili Amerikancima”. Sa tom mišlju jasnija je i metafora iz naslova, krug oko
masline koji zapravo obuhvata, kako to reče Boro, „sve dokle se protežu
maslinjaci i umetnost”. Usred tog i takvog maslinjaka Boro Drašković je
našao i nas, našao to „nešto između”, kao pozorišnu istinu o nama, kao
susret svega u svemu. I bliskog i dalekog, i Istoka i Zapada. A da ta mediteranska osunčanost nije nikakva šala, već nešto ozbiljino i duboko, valja
pročitati šta o tome misli Kami... I Boro Drašković. n
OGLEDALO
Provokativnost i subverzivnost dvostrukog govora
(Vladimir Kopicl, 27 pesama: Tenkovi i lune, Kulturni centar Novog Sada, 2011)
Piše: Bojan Samson
74
N
ova pesnička knjiga Vladimira Kopicla, 27 pesama: Tenkovi & lune, donosi nam, po rečima Vase Pavkovića, ambivalenciju u naslovu: militarizam
naspram liričnosti, agresija naspram nežnosti i sanjarstva. Ova dvostrukost diskursa proteže se kroz celu zbirku, i kao što je to obično slučaj sa
odličnim novosadskim pesnikom, nikada ne možemo biti sigurni da li je u
pitanju ozbiljan ili ironičan govor. Baš kao što je primetio Pavković, u pitanju je provokativnost i subverzivnost pesničkog jezika – provokativnost,
jer nas izaziva da se odredimo prema ambivalenciji koju propoveda; subverzivnost, jer u isto vreme podriva samog sebe ali i uvreženi način (poetskog) izražavanja. Još jedna bitna osobina Kopiclovog pisma je ironija
kao moćno sredstvo relativizacije svega što uzme za svoj predmet razmatranja. U ovoj knjizi relativizuje se sveopšte ljudsko znanje kao naš glavni
oslonac, relativizuju se okamenjene predstave kojima smo tumačili svet oko
sebe, itd. Tipično kopiclovsko poigravanje retorikom dovodi do specifične zafrkancije, zezancije (suzdržaćemo se od upotrebe nekog narodskog,
sočnijeg izraza), dok se nadrealističkim postupkom spajanja naizgled nespojivih motiva poput srne, tenkova, device, vuka te njihovim neprestanim
obrtanjem, kao na traci, postiže prividna koherentnost pesme. Naime, svaka smislena celina odavno se razlomila u paramparčad, poput onog prozorskog stakla na slici Le clef des champes Renea Megrea (Rene Magritte),
pa bi svaki pokušaj ponovnog sastavljanja prvobitne celine pomoću njenih
mnogobrojnih komadića dao tek iskrivljeni odraz neposredne realnosti, i
toga je Kopicl kao stari neoavangardista i nešto mlađi postmodernista itekako svestan. Zato je ponekad najbolji način za razotkrivanje lažne stvarnosti stvaranje sopstvenog sveta sačinjenog od beskrajne jezičke igre,
što je slučaj u ovoj zbirci. Insistiranjem na prividnoj infantilnosti, koja se
postiže korišćenjem motiva iz životinjskog sveta, ironično se priziva odavno izgubljena nevinost – istorija je nepovratno kontaminirala sve ideje,
simbole, mitove, kao i sam jezik. Tako nam Nojeva barka, na koju asociraju životinje u nekim pesmama (npr. Kiša, grančica), deluje apokaliptično u
diskretnoj anticipaciji nekog novog Velikog potopa kao prilike za obnovu
iskorišćenih oblika življenja i stvaranja. I pored sve svoje igrivosti, ova
knjiga je pesničko svedočanstvo o iscrpljenosti jedne kulture i civilizacije
koja je na umoru te joj je preko potreban sveopšti preporod. U prilog tome
ide i često prisutna reciklaža stihova iz visoke i narodne književnosti, takođe iz popularne kulture, koji ovde služe kao inicijalne kapisle za nastanak
Kopiclove pesme koja im svojom specifičnom, ironično-ozbiljnom optikom daje sasvim novo značenje. Pa iako je sklon nadrealističkim jezičkim
igrarijama, kao u pesmi Ruže (Nosiću korset za mozak i ruže u stomaku, /
one već hladne ruže što stalno sanjaju frižider), kod novosadskog pesnika
možemo pronaći i poneki ozbiljan, dubokouman stih, poput one poente
iz pesme Gledano uvis, o prolaznosti svega što u sadašnjem trenutku zaokuplja našu pažnju i pravim vrednostima koje će jednoga dana izaći na
videlo i steći dugovečnost: Vrh tada neće se videti kao što sad se nazire, / a
ono što se ne nazire to će ostati planina. Ponekad, jezgrovitost Kopiclovih
stihova dostiže aforističnost dostojne nekakvog istočnjačkog mudraca,
kao u pesmi Sitno, uz Laocea: Jer tamo gde nema odluke ni mudrost ne služi
ničemu. I ovo je jedna od vrlina Kopiclovog poetskog govora – on je u stanju da za tren, na vrlo malom prostoru, putem nekog retorskog obrta
promeni optiku posmatranja u pesmi i od lakrdijaša postane mudrac.
I za kraj, jedna zanimljivost: iako je naslovljena sa 27 pesama, ova knjiga ih
ima za jednu manje – dvadeset šest. Šta je u pitanju: običan previd ili neka
dublja zamisao? Gde je mesto te poslednje, dvadeset sedme pesme? U
nekom od fajlova pesnikovog kompjutera, na uredničkom stolu, ili negde
između stranica ove slojevite i neuhvatljive pesničke knjige? n
Provo k ati v n os t i subve r z i v n os t d vos tr uko g g ovo r a / N OVA M ISAO
Predstavljanje dela Dušana Todorovića
OGLEDALO
Simboli modernog urbanog života
Piše: Maja Vučković
75
Z
ajedničkim projektom Muzeja Vojvodine i Muzeja savremene umetnosti Vojvodine nedavno je predstavljanjeno delo novosadskog umetnika
Dušana Todorovića putem dve izložbe – SMS from paradiso / Prva ilegalna
operacija, koja je obuhvatala radove nastale poslednjih deset godina, slike i objekte, i Skrembl_skrin / Hed_lajns, najnovijih radova (2010/2011) u
vidu lumino instalacija i ansamblaža. Izražavajući se različitim multimedijalnim tehnikama, koristeći UV svetlo, audio i vizuelne efekte, postavka
putem zidnih, podnih i prostornih iskaza, na impresivan i autentičan način
prikazuje negativnosti društveno-političkog sveta kojima smo okruženi.
Stvarajući galeriju simuliranih suština, umetnik široj javnosti predočava
mrežu sveta u koju je i on sam uvučen, a koju pletu finansijski moćnici, informacione tehnologije i marketinški trikovi pretvarajući je/nas u inferiorne konzumente virtuelne realnosti.
Insistiranjem na određenim motivima, sekvencama iz memorije i inventara istorije umetnosti i kulture, simbolima modernog urbanog života i njihovom dijalogu približio je prošlost savremenom, povezao mitološke i
arhaične junake i simbole sa ovovremenskim idolima i fanovima, čime je
pokazao superiornost umetnika dvadesetpr vog veka koji vlada informacijama, te prošlost vešto prevodi u izvor sadašnjosti i predznak budućnosti – kazala je istoričarka umetnosti Svetlana Mladenov tokom stručnog
vođenja kroz izložbu.
Zanimljivim idejno-estetskim rešenjima, na ironičan i provokativan način
autor kritički preispuituje odnose polariteta stvarnog i prividnog, istine i
iluzije, nužnosti i slobode, razgraničavajući, ali i uvlačeći posmatrača u
svudaprisutni svet izmišljene pojavnosti. Diskurs izložbi konceptualnog
tipa oscilira između hipnotišućeg i dramatičnog patosa oslanjajući se na
istovetne ideje pa se neretko karakteristički motivi ponavljaju u vidu savremenih ikona i (ne)stereotipnih, svima prepoznatljivih poruka, apelujući na robotizovne korisnike stvarnosti da se osveste i vrate iskonskim
vrednostima.
Ovo je moj urbani dijalog sa današnjom situacijom u svetu i on je predstavljen na način koji je primeren vremenu, u vidu simulacije ekrana koji
vlada ovim svetom i informacija koje se nalaze na bilbordima, s tim što
sam koristio elemente jednog urbanog jezika, od grafita kao zapisa na zidovima do zapisa na ekranima, upozorenja i obaveštenja. Sve sam to upakovao u polisintetički ansablaž i višeslojnim iščitavanjem svako od nas bi
tebalo da doživi taj svet koji je pretrpan informacijama i gde je potreban
jedan zaista dobar filter da shvatimo suštinu svega – objašnjava Todoro-
N OVA M ISAO / Simb o li m o d e r n o g ur b an o g ži vot a
vić (1945), koji je svoja dela dosad izlagao na brojnim izložbama u zemlji i
inostranstvu i za njih dobio nagrade i priznanja (dva njegova rada reprodukovana su na čestitkama UNICEF). Danas je redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je bio i dekan, a takođe je član Udruženja evropskih umetnika sa sedištem u Esenu te umetničke grupe 6_11
Urban Distrikt.
Da bi se razumeo opus ovog novosadskog umetnika, zaslužnog za utemeljenje neoavangardih sadržaja umetnosti u Vojvodini, treba imati u vidu
različite razvojne periode njegovog četrdesetogodišnjeg umetničkog angažmana, tokom kojeg je stvorio složenu i raznovrsnu, a opet prepoznatljivu i
njemu svojstvenu poetiku u kojoj je forma prilagođena ideji dela. n
OGLEDALO
Svet (bez) nežnosti
Slobodan Tišma, Bernardijeva soba, KCNS, 2011.
Piše: Olivera Miok
76
„G
reška je nešto što nastaje u odnosu na vladajući poredak, remeti ga
i nikada nije stvar slučaja. [...] Greška je pobuna, subverzivna delatnost [...].
Treba grešiti, treba remetiti.”- konstatuje na kraju novog Tišminog romana, Bernardijeva soba, Pišta Petrović, narator, koji se sam predstavlja kao
greška, uljez, „primerak škarta, ljudskog otpada”, ali i kao Sveštenik nežnosti. Zapravo lik ovog naratora, koji je ujedno i jedini razrađeni karakter, možda je najveća prednost romana, najveća novina koju Tišma uvodi.
On je, istovremeno, sasvim arhetipski, hermafroditski, ali i sasvim aktuelan, transrodan, queer u svakom svom segmentu. On je muškarac, koji
među nogama ima „samo upražnjeno mesto, prazninu”, koji želi da bude
žena, ali ne uspeva da ubedi psihijatra da mu odobri operaciju, jer ono za
čim teži nije drugi muškarac, već „čista, esencijalna ženska ljubav”, što je
novi prestup kome se kapitalistički sistem, oličen u psihijatru, sa svojom
idejom nuklearne porodice, opire.
Tišma, koristeći naraciju u pr vom licu, koju karakteriše liričnost i doživljajnost/bez-događajnost (nestrpljivi čitalac koji od romana traži posedovanje fabule, priče, može odmah da preskoči ceo roman i da pročita Bagatele, poslednje poglavlje, čist sinopsis, Tišmino opravda(va)nje zbog „greha”
nefabularnosti, i dokaz da događaji, iako rudimentarni, ipak postoje u romanu), kao i metaforu Okeana, kroz koju prepoznajemo tekstopisca i pevača bendova Lune i La Strade, zavodi čitaoca, navodeći ga na pomisao
da postoji identitet autora i naratora. Međutim, dok je narator, sklon razmišljanju, ali ne i učenju, sveden na želju za u-živanjem i pre-življavanjem,
vođen iracionalnim poimanjem umetnosti, Tišma se kroz tekst otkriva
kao poznavalac različitih teorija, od Benjamina, preko feminizma, Džudit
Batler, anarhizma, Boba Bleka. Uprkos lirskoj, kadkad romantičarskoj težnji, da se rukom dohvati sam rub svemira, da se utopi u beskrajni, hladni
Okean, Tišmin je roman zapravo konceptualno opiranje iluziji demokratije, i kapitalizmu – poziv na ne-delanje, na napuštanje ideje privatne svojine i s tim u vezi uvođenje ideje darivanja, na ukidanje granica pola/roda,
na povratak estetskoj viziji sveta, donekle karikiranoj velikim natpisom
ESTETIKA na hotelu hipi-komune naratorove majke, koja i nije hipi-komuna, ako je ikad i bila, već profitabilni projekat koji odgovora težnji modernog čoveka da pobegne od sistema (selo/priroda/zabit) i da se vrati (kvazi)duhovnosti (ritual razapinjanja na krst).
“Između lepote i moći, treba izabrati lepotu. [...] Samo lepota može da kaže
ono očaravajuće ‘Da’, koje je u stvari, jedina definitivna uteha.” – poručuje
Tišmin narator. Ali to nije svaka lepota, već jedna modernistička „neudobna”, svedena, apstraktna, muzička, lepota Bernardijeve sobe, ili ljubičatoplave školjke, olupine mercedesa, koja ne dozvoljava uljuljkavanje i dremež. To
je tren očaranosti, sama večnost, grad, Okean, vožnja na rubu Kosmosa. n
Sve t (b e z) n e žn os ti / N OVA M ISAO
Izložba Milan Kralj
OGLEDALO
Ponavljanje sa suptilnim razlikama
Piše: Čedomila Marinković
M
ilan Kralj (1963), jedan od najznačajnijih srpskih slikara apstraktne orjentacije, predstavio je četiri nova ciklusa slika na izložbi u Novoj galeriji
na Andrićevom vencu u Beogradu. Nastavljajući svoja modernistička istraživanja slike kao autonomnog predmeta, Kralj nam je ovom prilikom,
nasuprot baroknom utisku o njegovim delima izloženim na samostalnoj
izložbi u martu ove godine, prikazao jednu svedeniju, apstraktniju fazu.
Izložbu otvara monohromatska Sentinel serija (akril na platnu, 120x140
cm, tri panoa) koja tematizuje preplitanje i upućuje nas na proces nastanka
slike kao nezavisnog estetskog predmeta. Crno beli patern isprepletanih
oblika deluje kao da je isečen i apliciran na platno ostavljajući tako dominantni all over utisak. U izdvojenom, nižem prostoru galerije ovoj seriji
sledi koloristički Amalgam (akril na platnu, 140x120, četiri panoa), sasvim
drugačije kompozicione strukture. Centralni ovalni motiv naglašen je razuđenom, skoro rokajnom rešetkom/ramom koja se pojavljuje kao silueta
dok se u centru slikovnog polja, sličnim postupkom naslojavanja izdiže
insektoidna forma čiji se elementi prozimajući prostiru do granica slikovnog polja. Zapis 5 (akril na platnu, 120x155) i Zapis 6 (akril na platnu, 120x155)
predstavljaju modalitet platana Sentinel serije u kojoj je motiv, ovaj put,
upisan u sistem paralelnih linija koje ograničavaju polje delovanja i unose
osvežavajuću strogost. Koloristički i tematski kontrapunkt serijama predstavlja sugestivno Komešanje voda (kombinovana tehnika na platnu,
140x150) sa igrom oblika u pozitivu i negativu. Serija Univerzum 1+2 (akril
na platnu, 130x130) sumira seriju istraživanja ovde korišćenih sketchbook
motiva i svojim savršeno kružnim centralnim poljem unosi smirujući, završni ton.
Ne odstupajući od svog umetničkog kreda Kralj nas i ovom prilikom podseća na svoje osnovne „teme“: potrebu i opravdanost slikarstva u dobu
screen deep kulture, materijalnost slike, ozbiljnost i posvećenost procesu
njenog nastajanja i istraživanje oblika putem ponavljanje sa suptilnim
razlikama. U dobu olako shvaćenih slika još jedan izuzetan pokušaj spasavanja njihovog stvarnog značaja.
Takođe: razuđenost galerije na Andrićevom vencu ponudila je izuzetan
passe partout za prikazivanja serija Kraljevih slika dokazujući kako široko
podcenjena umetnost display-a može da aktivira unutrašnje potencijale
dela i dovede ih u nesvakidašnji i jedinstven dijalog afirmišući tako često
nedovoljno istaknut značaj galerije kao aktivnog sudeonika u nastanku
efermenog spektakla – izložbe. n
N OVA M ISAO / Po nav ljanj e s a sup tilnm r a z lik ama
77
OGLEDALO
Do guše u...
Zoran Đerić, Blato, Kulturni centar Novog Sada, 2011.
Piše: Branislav Živanović
78
Water line is rising
All we do is stand there
Sage Francis
Verujem da je poezija i svedočanstvo
N
ova pesnička knjiga Zorana Đerića Blato: dokumentarne pesme, kako
stoji u podnaslovu na trećoj strani, sadrži dvadeset tri pesme podeljene u
pet ciklusa, od kojih pr vi ciklus, prološki, sadrži jednu pesmu.
Podnaslov možda nije najsrećnije izabran, premda izvesne pesme u zbirci
odgovaraju drugim (pod)žanrovskim određenjima, kao što su: biografija,
crtica, dnevnička beleška razglednica, putopis, itd., pa ipak, svestan teškoće pododređenja, pesnik ih je rešio da ih svede pod, napred pomenuti,
zajednički imenitelj. Stoga ne iznenađuje to što su pesme pretežno autobiografske i subjektivne – sa pesnikovim otvorenim iznošenjem stavova,
sumnje, polemike, tumačenja, analize, kritikovanja i objašnjavanja – što,
uglavnom, umanjuje književno-umetničku vrednost teksta, ali u ovoj poeziji predstavlja sredstvo i ima legitimitet. Sve navedeno bi se urušilo u vlastitoj jednodimenzionalnosti da nije, usmerenošću prema „drugom“, domišljeno rešeno parodijom i ironijskom distancom koje ih relativizuju.
Pesme ove zbirke odlikuje istančana narativizacija sa lirskim ner vom, kao i nadrealistička raspisanost; slaganje po zvučnosti – aliteracijskim
radom jezika; pomeranje akcenta i homonimna
semantičko potentna jezička rešenja; slučajna,
sporadična, unutrašnja i udaljena rima; igra reči;
citati, intertekstualna, odnosno interlingvinalna
i intermedijalna korelacija u dijalogu.
Stepen dokumentarnosti je tim pre naglašen što
na kraju gotovo svake pesme stoji datiranje – godina i mesto njenog nastanka (najstarija iz 1999,
najmlađa iz 2011). Naravno, „nastanak“ bi trebalo
uzeti uslovno, jer bi trebalo voditi računa o simultanosti umetničke impresije i ličnog doživljaja. Pesma može biti shvaćena kao odjek minulog iskustva, ohlađene, nataložene/staložene impresije, te
rezultat višestrukog dijaloga sa upesmljenim sadržajem, koje u izvesnim pesmama dobijaju melanholičan i nostalgičan ton.
Ciklus koji pretenduje didaktivnom metodu je treći ciklus Čitulje, gde pesnik oneobičava naziv ciklusa semantičkim nabojem, pa tako osim opšte
poznatog značenja, čitulje postaju literatura, enciklopedijska suma osvojenog znanja, biografskih zanimljivosti iz života, a najpre smrti pisaca. Primera radi, istoimena pesma ciklusa (Čitulje), uz navođenje tek inicijala pisaca po azbučnom redu, putem aliteracijske igrarije i sofisticiranog humora, sažeto a veoma slikovito govori o načinu na koji su pisci skončali
svoje živote; mahom kroz bizarne primere, proverljivih činjenica i zasigurno domaštanih, supstituisanih i/ili integrisanih podataka/elemenata i
(zašto da ne!) umetnika.
Pesme obrazovno-informacionog karaktera nastavljaju se u narednom
ciklusu, Repeticije, ciklusu koji se bavi piscima-apatridima, emigrantima.
Pesme ovog ciklusa odlikuje veći stepen naracije od ostalih pesama, a
ujedno su i najduže pesme zbirke. Pesnik nastavlja da nas obogaćuje saznajnim i doživljajnim literarnim i vanliterarnim segmentima svog i, pre
svega, života autora izabranih za uvrštavanje u ovaj ciklus.
Zainteresovanost za momenat bezdomnosti, Đerić će najpre nagovestiti
u drugom ciklusu Tamo, gde i starozavetnog Adama posmatra kao emigranta, izgnanika (Kradljivac bresaka). Ovaj ciklus možda najbolje govori o
prostornom odnosu, ili bolje rečeno, međuprostornom
odnosu geografske neodređenosti i pesniku kao homo viator-u; bilo da je reč o putovanju vodenim
prostranstvima (Baltik), suprotnim krajem vertikale – avionom (Gore) ili je u pitanju putovanje cepanjem metafizičkog sopstva i posećivanje vlastite
domovine, u vremenskom odsečku koji je pesniku
veoma dobro poznat (Sada i ovde i tamo).
Menjajući prostorno-vremenske odnose, uviđamo
da za glavnog junaka zbirke možemo imenovati ne
pesnikovo Ja, već, gradove i destinacije koji donose događaje i priče, bez kojih ne bi bilo ovakvog
pevanja. S druge strane, tu je Vreme, koje pesnika
bremeni introspekcijama, refleksijama o prolaznosti života, neizvesnosti budućnosti i živim blatom
istorije (ciklus Blato). S jedne strane, dakle, pesnik
veliča literaturu, a s druge strane, svet, taj ambivalentni koktel kopna/zemlje i vode, koji nekad predstavlja puki kal, a nekad ima lekovita svojstva – u koje
se čovek samovoljno, kao dobrovoljni talac,,zaglibljuje do grla”. Uostalom, tako je i sa književnošću? n
D o guš e u . . . / N OVA M ISAO
Kornelije Stanković, Osmoglasnik, Novi Sad, 2011.
Vokalni studio Orfelin; Srpska pravoslavna crkvena opština u Beču, Austrija; Multimedijalno izdanje partiture i kompakt diska
Redakcija i notografija: Tamara Petijević; Muzička produkcija: Marina Adamov – Stojadinović; Ton-majstor i postprodukcija: Lado Leš
OGLEDALO
Muzika neprolazne vrednosti
Ira Prodanov Krajišnik
79
S
tanković, Mokranjac, Bajić, Milojević, Slavenski, Vučković, Marić, Obradović, Popović, Despić, Rajičić, Bruči, Logar, Ristić, Kiralj, Štatkić, Hofman,
Divjaković, Vrebalov, samo su neka od stotine prezimena kompozitora
srpske muzike, čija su dela predstavljala, a i danas predstavljaju trajnu vrednost naše umetničke baštine. Samo smo jednom od njih, Stevanu Stojanoviću Mokranjcu, gotovo stoleće posle njegove smrti, štampali Sabrana
dela. Samo jednom. Upravo objavljeno multimedijalno izdanje jednog
značajnog dela iz opusa Kornelija Stankovića, njegovog Osmoglasnika,
zato ima posebno značenje. Ako se pri tome istakne da se sve ovo dešava
u toku pripreme njegovih sabranih dela pod uredništvom profesorke
doktorke Danice Petrović, onda je jasno da je sve to jedan svojevrsni pionirski poduhvat koji se pretvara u imperativ da naše muzičko stvaralaštvo
moramo konačno početi da beležimo na dostojan način.
Ime Kornelija Stankovića znači „i simbol i program koji su polovinu veka
posle njega sprovodili srpski kompozitori, u nastojanju da razvoju srpske
muzičke istorije daju potreban zamah i obezbede srpskoj muzici mesto u
evropskom i svetskom kulturnom prostoru“.1 Kornelije Stanković je znao
da istorija muzike Evrope nije „bojno polje“ na kojem se nadmeću moćni i
manje moćni protivnici. Znao je da istorija muzike Evrope jeste koegzistencija različitih muzičkih tradicija, čija vrednost leži upravo u tom spoju
razlika. Stoga on kao srpski kompozitor u Beču sredinom 19. veka, ne piše
opere i simfonije, koje je bez sumnje poznavao. Njegov cilj nije bio da se
po svaku cenu probliži Evropi tako što će se potpuno evropeizirati i dodati njenoj baštini nešto što ona već ima. On je nastojao da Evropi doda i
nešto što joj je bilo nepoznato, nešto što ona nije imala do tada, nešto što
bi se prepoznalo kao srpsko i što bi kao takvo bilo jedinstveno u tom bogatom evropskom muzičkom nasleđu: pravoslavno crkveno pojanje, zabeleženo iz usmene tradicije i harmonizovano jednostavnim, jasnim jezikom
koji je odraz autora samog i njegovog stava da „u pojanju narod govori
svome tvorcu iz srca“.
1
V. Peričić, Muzički stvaraoci u Srbiji, Beograd, 1969.
N OVA M ISAO / NA SLOV
Multimedijalna publikacija koja je pred nama sadrži notni zapis, ali i njegovo izvođenje, snimljeno u manastiru Krušedol, upravo u onoj sredini iz
koje je pojanje ovog Osmoglasnika i proisteklo. Ovaj vredan projekat realizovan je najpre zahvaljujući finansijskoj podršci Ministarstva za kulturu
AP Vojvodine. Nije slučajnost što je ovakvu podršku ukazala i Srpska pravoslavna crkva „Vaskrsenja gospodnjeg“ u Beču, u onom istom gradu u
kome je Kornelije Stanković učio i delovao. Najveće zasluge međutim pripadaju dirigentu Tamari Petijević, koja je Kornelijev Osmoglasnik najpre
redigovala, a potom zajedno sa svojim horom Sveti Stefan Dečanski, strpljivo i predano zvučno „oživela“ i pokazala se kao pravi, iskreni poslenik
naše pravoslavne kulture.
Ovo izdanje čije vizuelno rešenje Milana Janića izaziva jednu posebnu
pozornost čitaoca-pevača, skoro strahopoštovanje, urađeno tako finim,
nenametljivim spojem tradicionalnog i savremenog dizajnerskog pisma,
šalje poruku da se radi o duhovnom sadržaju koji mora da živi i u 21. veku,
koji će poštovati, slušati i verovati i oni konzer vativniji, ali i oni koji koriste
ibenking, fejsbuk, ajpod.
Jedan ovakav umetnički projekat, rađen sigurno uz mnoštvo prepreka i
poteškoća kao i sve vredno što se ovde iznedri, nije stvar trenutne slave i
uvažavanja javnosti. To je – čini se – jedna vrsta moralne obaveze prema
sopstvenoj kulturi. Takva se dela prosto moraju činiti, jer se po njima meri
i sam život. Ili, kako je to rekao srpski narod kroz stihove koje je još Vuk
zabeležio:
O čoveče pravedniče...
Kad čoveku samrt dođe
Ništa sobom ne ponese
Već skrštene bele ruke
I pravedna dela svoja.
Oni koji su učestvovali u ovom projektu... ne treba da brinu. n

Podobne dokumenty

pz 轝n±S - Savski venac

pz 轝n±S - Savski venac najavi izazvao blagu nedoumicu. Ube|ivawa u stilu „pa, ovde je sve po~iwalo“ bila su slaba „uteha“ za to {to ovoj „marginalnoj“ oblasti u ovom trenutku dajemo „prioritet“ u odnosu na neke „va`nije ...

Bardziej szczegółowo